Врањеш: Република Српска - државотворан ентитет на путу упспостављања потпуног суверенитета
Колумну преносимо у цијелости:
Све су то обиљежја државе која су додатно оснажена нашим уставом, законодавном, извршном и судском влашћу са препознатљивим државним субјектима као што су полиција, правни, порески, образовни, економски, енергетски, здравствени, пензиони, социјални, комуникацијски и многи други системи који су дуготрајно и брижљиво грађени и несумњиво могу функционисати засебно.
Не треба заборавити да Република Српска има снажан и модеран систем локалне самоуправе са 64 јединице, од чега 11 градова и 53 општине, изграђен систем локалне демократије, који Савјет Европе у својим извјештајима оцјењује веома успјешним и усклађеним са Европском повељом о локалној самоуправи и који исказује потпуно јединство данас у овим тешким временима.
Република Српска је препознатљива на међународном плану јер је засебна цјелина без које у међународном поретку нема Босне и Херцеговине, а додатно је видљива кроз вишегодишња представништва која је успоставила на најзначајнијим мјестима у свијету. Вишедеценијски имамо министарство које покрива међународну сарадњу, економске односе, дијаспору и европске интеграције. Много тога имамо што Федерација БиХ нема.
Упркос, што су јој, углавном, правним и политичким насиљем ОХР-а и међународне заједнице отете 83 надлежности, Република је остала постојана и демократска заједница српског и других народа која је функционална, мирна, стабилна и успјешна. За разлику од Федерације БиХ која је процентуално само два посто већа и подијељена на десет кантона са 120 различитих министарстава и исто толико министара, у којој се сукобљавају федералне, кантоналне, локалне те заједничке и државне надлежности, Република Српска је централизован ентитет неоптерећен подјелама и сукобима надлежности са свим претпоставкама развоја и одрживости.
На крају свега, ипак само мали дио пренесеног и преотетог суверенитета дијели Републику Српску од потпуно самосталне и независне државе. Историја нас учи, да сви народи у свијету који су живјели сањајући своју независност досањали су је. Много је таквих примјера у свијету. Ово су дани када се морамо посветити Дејтону и временима нашег најјачег суверенитета.
Република Српска је настала након најмање осам мировних споразума и планова од којих се само један, онај Дејтонски показао прихватљивим и успјешним. Народ треба подсјетити, да је Народна скупштина Републике Српске на сједницама у Билећи, Бијељини и Јахорини три пута, упркос невиђеном притиску са Запада одбила Венс-Овенов мировни план, те на народном референдуму одржаном у сред рата, 15. и 16 маја 1993. године, Републике Српска је готово плебисцитарно дефинитвно одбила овај план, уз чврсто јединство политичког и војног руководства, војске и народа. Сваки сљедећи мировни план почевши од Овен-Столтенберговог па до Дејтонског садржавали су постојање државе српског народа у БиХ - Републике Српске.
Једнако тешко нам је било и 1994. године када смо одбили план Контакт групе, упркос санкцијама Запада али и матице Србије, након сједнице Народне скупштине у Палама и плебисцита одржаног 27. и 28. августа 1994. године, јер се нисмо могли одрећи наших територија и народа у чистим српским срединама. Тада је наглашавамо српски народ успио, јер је имао историјски непоновљиво политичко јединство, када смо сви стали на становиште да морамо имати државу западно од Дрине.
Било је и у то вријеме код нас опозиционих партија и опозиционих политичара јер нису сви били у СДС-у али су сви били вођени и ношени једном једином идејом и снагом те остварили сан који се зове Република Српска. Свако ко мисли да је то било лако, у најмању руку наиван је. Хвала људима из тог времена. Они су неко кога српски народ треба славити и помињати. Никада им се нисмо одужили. Данас њихова жртва изгледа сјајнија од свих.
Дејтонски мировни споразум је донио мир али не и помирење народа у Босни и Херцеговини. Нажалост, рат још увијек траје у главама неких политичара у БиХ који се не мире са постојањем Републике Српске и који тридесет година касније пале искре на тињајућем сукобу. Жал за осветом, реваншизмом и уништењем Републике Српске мути разум и подрива мир и суживот у Босни и Херцеговини чинећи је и даље конфликтним и дубоко подијељеним друштвом.
Данас Република Српска пролази најтеже постдејтонске дане јер је један човјек самопроглашен и неименован па самим тим и нелегални и нелегитимни протектор ушао у њен политички и правни живот, конструисао ни мање ни више већ кривично дјело са драконским санкцијама, а све у циљу обрачуна са њеним изабраним предсједником који има готово дводеценијско изборно повјерење српског народа. Од Другог свјетског рата па до данас цивилизација не биљежи такво нешто да се вјештачки створена политичка питања настоје ријешити кроз правосуђе и да домаћи и међународни правни систем нема никакав одговор на овакво нешто.
Нема, јер ово што се предузима према Републици је антицивилизацијски, до сада невиђено и непоновљиво и изучаваће се у будућим временима као правна аномалија која ће бити живи примјер кршења Повеље УН-а, завршног аката из Хелсинкија, многобројних свјетских и европских конвенција и декларација о људским правима, правима суверених држава и савремених народа. Тренутна криза није правне већ политичке природе, и као таква се може ријешити једино дијалогом. Сви они који сада одбијају дијалог сносиће одговорност и стајаће пред судом историје.
Оно што српском народу у БиХ недостаје данас, за разлику од три деценије прије је јединство, вјера и свијест, да је Република наша задња линија иза које су само гробови наших предака и будућност наше дјеце, да ништа више не остаје и да свако од нас може бити суђен и прогањан, да све може нестати. Уколико сада поклекнемо наша Народна скупштина губи сваки ауторитет и могућност да донесе било какав закон. Наша Влада и управа неће имати смисла и неко други ће одлучивати у наше име и несумњиво на нашу штету. Питајмо се на шта ће личити наши избори, ко ће преузети одговорност и бити предсједник, премијер, и било шта друго у таквом амбијенту. Никад снаге више нећемо имати нити историјску прилику да живимо у нашој држави на овој страни Дрине и Саве.
Немамо право данас да се дијелимо ради два милиона наших жртава у XX вијеку што у популацијском смислу може да значи најмање шест милиона Срба, који никада нису рођени. Немамо право ни због најмање 30.000 наших сународника палих у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату.
Када у ове дане сјећања изговарамо тешке ријечи једни другима, мислимо на преко 150.000 сарајевских Срба и њихову колону. Када засједа Народна скупштина, када узимате ријеч, Ви народни посланици сјетите се имена попут Милана, Драгана, Лазара, Зорана, Бошка, Споменка, Слободана и свих небројених хероја Војске Републике Српске, јунака новога доба. Сјетите се Влашића и Имљана; Козаре и Приједора; Романије и Сокоца; Посавине са пољима све до Саве; Јахорине и Лукавице; Леотара и Требиња; Мајевице и Бијељине; Озрена и Добоја; Зворника и Вишеграда (...). Много је поноса свуда. Опет је прољеће и лијепа је наша Република. Она је једна, једина, непоновљива. Морамо је сачувати, створити такве осјећаје да је сви ми искрено једнако волимо и за вјечност припремамо.