"Од исхода пресуде зависи и одрживост БиХ"
Колумну преносимо у цјелости:
Суд БиХ је за 26. фебруар најавио изрицање првостепене пресуде (оне на коју постоји право жалбе и која самим тим није правоснажна) предсједнику Републике Српске Милораду Додику и вршиоцу дужности директора Службеног гласника Републике Српске Милошу Лукићу поводом оптужби да су извршили кривично дјело непоштовање одлуке Кристијана Шмита. Тим поводом у широј јавности, нарочито у Србији и Српској су се појавиле тезе да је ово суђење Републици Српској и прекрајање Дејтонског споразума.
Да су поменуте тезе, са правне тачке гледишта оправдане, говоре сљедеће чињенице. Прво, у поменутом судском поступку се суди за кривично дјело које није донио законодавни орган БиХ предвиђен Дејтонским мировним споразумом и Уставом БиХ – Парламентарна скупштина БиХ, већ је одлуку о постојању поменутог кд наметнуо (боље речено октроисао) Кристијан Шмит.
Друго, тиме је повријеђен анекс 10 Дејтонског мировног споразума који јасно предвиђа надлежности високог представника, према којима је он замишљен као ,,посредник“ у цивилној примијени анекса 10, а не као ,,инвазивна страна“ која посједује све три гране власти и тако крњи суверенитет БиХ.
Треће, анексом 10 јасно и недвосмислено је уређен начин избора Високог представника у БиХ - њега именује Савјет безбједности Уједињених нација (СБ УН), адекватном резолуцијом. Кристијан Шмит је једини високи представник који није изабран резолуцијом СБ УН, нити сагласношћу њених чланица, чиме је, правно посматрано његов избор у потпуности нелегалан.
Четврто, чак ни Суд БиХ није дејтонска нити уставна категорија у БиХ. Поменути орган није предвиђен Дејтонским мировном споразумом нити Уставом БиХ, а није основан ни консензусом три конститутивна народа у БиХ – Срба, Хрвата и Бошњака – већ одлуком тадашњег високог представника Волгфанга Петрича, који је свој интервенционизам вршио на нелегалан начин – мимо овлашћења која су му додељена анексом 10 Дејтонског мировног споразума.
Пето, Дејтонским споразумом је судска власт предвиђена само на нивоу Републике Српске и Федерације БиХ.
Истовремено, анекс 10 Дејтонског мировног споразума потписала је управо Република Српска, volens nolens субјект међународног права.
Стога, у данима пред нама, изузетно је важно показати јединство српског народа. Кривично дјело ни високи представник у БиХ не постоје – нису ,,производ“ законодавног тијела БиХ нити резолуције СБ УН.
Једино што постоји је предсједник Републике Српске, као уставна и дејтонска категорија. Стога је исход пресуде за сваког просјечног правника више него јасан. Ипак, њен исход по ко зна који пут не зависи од права већ од политике. А од исхода пресуде и одрживост дејтонске БиХ.