Златан Стојадиновић: Беч је у свијету најзначајнији и најбогатији град са српском историјом
- Срби се данас јако добро организују и партиципирају у свим сферама друштва, а по питању културне понуде и садржаја из Србије, попут књижевне вечери, позоришне представе, филмске пројекције, концерти, изложбе, од свих градова широм света Беч се налази одмах иза Београда - каже Стојадиновић.
Интервју преносимо у цијелости:
Откуд интересовање да истражујете животе и рад знаменитих Срба у Бечу?
СТОЈАДИНОВИЋ: Долазим из једне мале општине, Жабари, у Браничевском округу. Рођен сам 5. априла 1984. у Пожаревцу, а од 2010. живим и радим у Бечу. Овде сам на бечком Универзитету и завршио основне студије историје, а област мог научног истраживања су Срби у Хабзбуршкој монархији, односно Срби у Бечу од 17. до 20. вијека. На ту тему сам објавио неколико начних радова на српском и немачком језику, учествовао на више пројеката, а моја прва публикација на ту тему би требало да изађе из штампе средином ове године.
Већ седам година организујем, као један од видова доприноса заједници волонтерске, туре за наше студенте и ђаке стазама српских великана где имају прилике да се упознају са историјским наслеђем Срба у Бечу. Такође сам од 2022. до 2023. на једној локалној телевизији као аутор, сценариста и водитељ, заједно са колегом Марком Сарићем снимио 72 епизоде документарног серијала "Српски великани у Аустрији".
Шта је фокус Вашег истраживања?
СТОЈАДИНОВИЋ: Као човјека кога је историја одувијек занимала, желио сам одмах по доласку у Беч, да се информишем о богатој историји Срба у овом граду. На моје изненађење постојале су само двије књиге на ту тему, које су јако квалитетне, али дају недовољно информација читаоцу. И тако сам прије 15 година кренуо у архивска истраживања која још увијек трају. Беч је град чији су архиви препуни грађе везане са Србе, што је и нормално будући да је по посљедњем попису из 1910. у Аустроугарској живјело преко два милиона православних Срба. Они су се у овом граду школовали, лијечили, трговали, обављали државне функције, штампали новине и књиге. Опште су познате чињенице о животу и раду у Бечу Вука Караџића, Доситеја, Бранка Радичевића, али готово да нема значајног Српског интелектуалца 18. и 19. вијека који у овом граду не проводи дуже или краће вријеме. Ту су такође и десетине, ако не и стотине личности потпуно непознате и српској и аустријској историографији, које сам желио да представим широј јавности на основу богате грађе. Ми данас свакодневно ходамо стазама наших славних, познатих и мање познатих сународника, док нас на то упућује само неколико спомен плоча. Као што је Момо Капор једном забиљежио како се ми бавимо само радним биографијама великих личности и да знамо све о раду Вука Караџића а нпр. не знамо где је ручавао у које кафане је ишао и са ким се приватно дружио. Управо је један од циљева мог рада да прикажем и тај дио биографија бечких Срба као и мјеста значајна за њих.
Ко је Вам је помогао у истраживачком раду?
СТОЈАДИНОВИЋ: Најзаслужнија особа за мој научни рад је свакако мој ментор, др Михаило Поповић из Византолошког Института Аустријске Академије Наука. Захваљујући њему, двије године (2018-2019.) сам са њим радио као научни сарадник на пројекту Аустријске Академије Наука и Града Беча "Дигитални геопортал православних Срба у Бечу 1741-1918". На овом порталу који је јавно доступан на интернету сакупили смо основне биографске податке око 300 Срба који су живјели и радили у Бечу и мапирали смо приближно толико локација у граду које су повезане са тим личностима. Ово је свакако само врх леденог бријега и увелико прикупљамо грађу за наставак пројекта, јер стално наилазимо на нове личности у истраживањима.Такође сам на Академији од 2017. хонорарни сарадник на капиталном пројекту "Аустријски биографски речник", гдје сам досада написао неколико јединица које обухватају биографије неких значајних Срба у Хабзбуршкој монархији.
По чему се Беч издваја од других градова у иностранству кад су Срби у питању?
СТОЈАДИНОВИЋ: Беч је најзначајнији град за српску културу у читавом 18. и добрим дијелом 19. вијека. Овдје су 1791. штампане прве Српске дневне новине икада, а Матица Српска је дошла до података за најмање 1.150 библиографских јединица штампаних на српском језику у овом граду од 1770. до 1918. Поред свих Вукових дјела, овдје је штампан и "Горски Вјенац", а најстарија уједно и најзначајнија Срска књига 18. вијека – Жефаровићева "Стематогарфија", штампана је у Бечу 1741. У истом периоду од неких 120 година постојало је око 100 радњи чији су власници бечки Срби од којих само једна још увијек постоји – крзнарска радња Николе Јовановића, основана давне 1901. Још увијек постоји двадесетак кућа које су у неком периоду биле у власништву српских владара, племића или трговаца, док је приближно толико срушено. Срби су Хабзбуршкој монархији дали на десетине генерала од којих је најмање 25 било сахрањено у Бечу, а неколико гробова је још увијек очувано. Поред Санкт Маркс гробља гдје су почивали Вук, Бранко Радичевић и Стјепан Митров Љубиша, значајна је и Српска парцела 68б на Централном гробљу освећена 1904., где су сахрањени принчеви из династије Петровић, генерал Стратимировић као и многи знаменити бечки Срби. Јако је важна и историја цркве у овом граду: као што је СПЦ најстарија постојећа институција Српског народа, а Карловачка Митрополија најстарија институција Срба у Хабзбуршкој монархији, тако је и Српска црквено-школска општина Светог Саве, основана 1860., најстарија постојећа институција Срба у Бечу. Приликом њеног оснивања побројано је 500 стално настањених и још 1000 Срба који повремено бораве у Бечу. Црква, данас Саборни храм, Св. Саве изграђена је 1893. године, а самом чину освећења је са цјелокупном владом присуствовао и сам цар Франц Јозеф који је уједно био и највећи донатор за њену изградњу. Данас је храм најстарији од укупно четири српске цркве у Бечу. У њој је било опело краља Милана и генерала Стратимировића, овде су се венчали Јован Скерлић и Константин Фотић као и велики кнез Михаил Александрович Романов, брат руског цара Николаја другог. Треба напоменути да се верски живот Срба у овом граду одвија од 1723. и оснивања најстарије православне (“Грчке”) капеле у Бечу (данас црква Светог Ђорђа) најпре у њој, а затим и храму Свете Тројице. Обе ове цркве су од 1918. под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије.
Шта можете издвојити као посебне занимљивости?
СТОЈАДИНОВИЋ: Као посебно занимљиве епизоде из мог рада издвојио бих проналажење до тада непознатих предмета и дјела као што је ханџар Кнеза Милоша Обреновића који је поклонио Аустријском цару Фердинанду 1841. Овај предмет се данас чува у збирци старог оружја у палати Хофбург, а бечка штампа тога доба пише да је ханџар кнез Милош носио за појасом на Цвети 1815. Такође један од портрета Аустријског цара Франца Јозефа из 1910., који је израдио Паја Јовановић, за чије се постојање није знало пронашао сам у једној јавној установи. Интересантна је и прича о постављању табле на Теслиној улици у Бечу. Наиме, иако је Тесла добио улицу у 21. бечком округу још давне 1952., пуних 70 година није постојала табла са именом ове улице те с тога нико није ни знао за њено постојање. Када сам у архиву пронашао податак да ова улица постоји отишао сам да је фотографишем, али на моје велико изненађење није постојала никаква ознака; а улица, тачније стаза која није асфалтирана, једном страном гледа на шуму а на другој страни су зграде које улаз имају из сусједне улице, тако да је то улица без иједног броја. Одмах сам писао надлежним властима 21. округа које су ми одговориле у најкраћем року и након увида у стање на терену, почетком 2022. поставиле таблу са именом улице на њеном почетку и крају. Тренутно радим и на спречавању уклањања надгробог споменика генерала Гаврила Родића са бечког Централног гробља, о чему сам након одбијања од надлежних институција, недавно имао прилику и да разговарам са градоначелником Беча, Г. Михаелом Лудвигом.
Изучавата и породичне историје значајних Срба у Бечу?
СТОЈАДИНОВИЋ: Важан дио мог рада се састоји и у састављању породичних историја значајнијих људи који још увијек имају потомке у овом граду. Веома је занимљив начин како сам долазио до њих, а њихове породичне приче и приватне архиве са фотографијама, грбовницама и документима су ми од посебног значаја. Иако је већина њих током деценија и вијекова германизовано и не знају српски језик, готово сви су поносни на своје претке и на значај који су они имали како међу бечким Србима тако и међу Аустријанцима. Тако да у овом граду још увијек живе потомци генерала Стратимировића, барона Николића од Рудне, професора Јована Чокора, породица Бајић, Остојић, Прекајски и многи други. Тај до сада необрађени аспект у историографији представља мени најзанимљивији дио истраживања.