Стево Грабовац: Дуж оштрог ножа лети птица
Жири за додјелу НИН–ове награде је на састанку одржаном 14. јануара изабрао четири романа која су ушла у велико финале за најбољи роман године.
У финалу налази се и ауторица из Бања Луке, Тања Ступар Трифуновић са романом „Дуж оштрог ножа лети птица“.
Генерације које су одрасле у рату носе га са собом као један трајни ожиљак. И тај ожиљак можда изблиједи на површини, али никада заправо у потпуности не може нестати. То је проклетство које се носи као терет док год особа живи на овом свијету. Генерације ауторки и аутора које су преживјеле наше последње ратне сукобе сада су већ довољно зрели да се са извјесним одмаком могу ухватити у коштац са овако сложеном и компликованом темом.
Роман Тање Ступар Трифуновић могли би описати као женску перспективу рата, што је само по себи већ извјесна ријеткост и поставља овај роман на једно посебно мјесто у савременој регионалној прози.
Док је рат углавном „мушки посао“, жене остају у позадини, непримјетне и скоро неважне, као да су њихове судбине у тим величанственим мачо тренуцима сасвим небитне. А то уопште није тако. Но, суштински, не би ни ово била у потпуности цјеловита слика, јер, искрено јако је тешко опис неког романа свести само на једну или двије реченице. Поготово кад се ради о једном овако сложеном дјелу. Могли бисмо још рећи да је то и роман о одрастању, то јест да се бави оном генерацијом која је била приморана да стаса у рату, а то никако није вријеме погодно за одрастање.
У рату постоји један наопаки свијет, у коме све оно што нам прије није било нормално одједном постаје управо супротно од тога, прилагођавање том новом начину живота прави једну посебну врсту људских бића. А природне процесе којима је тијело изложено у вријеме тинејџерског доба, никакав рат не може зауставити. И тај необични судар откривања живота у окружењу смрти, управо је динамична окосница Тањиног романа. Она се вјешто поиграва жанровима, али и појмовима; овдје постоји рат као такав, војска као таква, јер из дјечије перспективе ништа од тога нема одредницу, униформе су униформе, разликују се по амблемима на њима, али дјетету које је стављено пред животна искушења, те ознаке не значе ништа.
Главне јунакиње романа, Вања и Милена, сплетом животних околности нашле су се у једном селу, са тим предосјећањем рата који полако тиња наоколо. Ту су, бар привремено, склоњене од опасности која се шири као пожар и живот изгледа још успијева да се одржава на површини, оне иду у школу, играју се, друже се са другом дјецом, иако је ту у позадини увијек присутна нека војска која руши идиличну слику дјетињства на селу.
Њих двије имају сложен однос, у коме Вања веома често користи сваку прилику да се изругује сиротој Милени која, у почетку само тражи другаре за игру, јер је изопштена из породице, већ одбачена као неко ко је непожељан у свом окружењу.Прича је причана из обије перспективе: и Вањине и Миленине.
Вања је дјевојчица чија се породица склонила код баке и дједа, тако да њој ово избјеглиштво још у почетку дјелује као непланирани школски одмор; ту, у близини је море, море које представља контраст свему што се дешава на копну, оно је величанствен простор слободе у коме може уживати и коме се може дивити. Она је прилично виспрена и храбра дјевојчица која се намеће чак у односу са својим братом и другом дјецом. А Милена је дјевојчица коју су родитељи напустили и која живи код бабе и њеног љубавника, већ тамо изложена свим врстама понижавања и насиља. Па ипак, колико год да у Вањи има зреле особе спремне да се избори за своје мјесто под сунцем иако и даље свијет чува у својој дјечијој перспективи, исто толико у Милени постоји дјечијег и невиног иако је већ добро упознала сурови свијет одраслих. Исто тако, Милена је особа која не прихвата своју судбину, која храбро трага за љубављу и ослобађа се свих окова средине.
Ово је један од оних романа који се лако чита. Писан је прилично једноставним стилом који никако није лишен Тањине препознатљиве поетике, али она (поетика) само га обогаћује.
Пошто није обимна књига, роман се заправо јако брзо прочита, управо због тога што вас одмах увуче у причу и не пушта вас. Но, то уопште не значи да је ово књига након које ћете се осјећати лагодно.
Заправо, цијела атмосфера вас притисне од прве странице и постаје све тежа и мрачнија, као ниско облачно небо. Ово је роман који оставља прилично горак укус у устима, али потребно је имати на уму да није сва књижевност ту да нас забави, већ да нам прикаже свијет из различитих перспектива. И живот, онакав какав јесте.
Оно што је сигурно, овај роман ће свакако помјерити емоције у вама, не може вас оставити равнодушним, то је сасвим сигурно. Ипак, уз сву тежину, поетику и сложености тема, „Дуж оштрог ножа лети птица“ изузетно је читљив роман, готово налик некој драгој особи коју привијете на груди у загрљај чим је видите. И кроз ваше тијело се шири његова топлина.
Стево Грабовац
БИОГРАФИЈА
Стево Грабовац рођен је 9.11.1978. у Славонском Броду. Основну и средњу школу завршио је у Босанском Броду. Студирао је на Технолошком факултету у Бањалуци. Више од деценију био је запослен у Рафинерији нафте у Броду, а након што је остао без посла, преселио се у Бањалуку.
Објавио је сљедеће књиге:
„Станица непостојећих возова“ – поезија (Босански Брод, 2007)
„Мулат албино комарац“ – роман (Имприматур, Бања Лука, 2019)
„Љубав, самоћа, тишина“ – заједничка збирка пјесама (Рамајана, Библионер – Бања Лука, 2021)
„Послије забаве“ – роман (Имприматур, Бања Лука, 2023)
За роман „Мулат албино комарац“ добио је књижевну награду „Шушњар“ и роман је био у најужем избору за НИН–ову награду.
Роман „Послије забаве“ награђен је НИН–овом наградом за најбољи роман године, наградом „Владан Десница“, а био је у најужем избору за награду „Меша Селимовић“.
Стево Грабовац живи у Бањалуци, ради као уредник у редакцији културног програма Радио-телевизије Републике Српске.