Након 32 године завршена емисија "Звјездано небо дјетињства" на Радију Републике Српске (ВИДЕО)
Сурова су времена. Незгодно је, готово неумјесно, говорити или трошити дигитални новинарски простор на једну дјечију емисију. Па још радијску. Дјеца већ одавно не гледају дјечије емисије, а камоли да слушају. И то би било у реду да је - тачно. Али није. И шта ћемо сада ... бити уредници-официри па грубо, без видљиве туге, ветерана програмске шеме замијенити младим војником? Тишином крити слабости и страхове да не покваримо гвоздену хармонију свјетског и нашег медијског простора? Могло би и тако када радио емисија коју наговјештавамо не би била дјело, а њен аутор - радијски стваралац.
Гордана Милиновић је ове суботе посљедњи пут "сједила у великој корпи пуној звјездица и несебично их дијелити другима" како је рекао један мали пожуривши да том пошалицом изрази задовољство због телефонског укључења у емисију.
Једанаести фебруар 1993. године био је датум почетка и првих прича. Ратне страхоте, проистекле психозе, програмска фактографија...
Уредник Другог програма Српског радија, Миленко Стојичић, прихватио је ризик укључења телефоном у вријеме када је програмска опрезност била и дио безбједносне културе. Дјеца, маме, тате, баке, деке и Гордана, исписали су након тога васпитне, образовне, забавне, пјесничке, глумачке, патриотске, новинарске, па и енциклопедијске странице култне емисије.
Изузетном лакоћом комуницирања с дјецом која не може да се научи на часовима новинарства. Ни једна емисија нашег радија није имала већи број телефонских укључења сушалаца, из суботе у суботу, с годишњим изузецима покојег јутарњег или новогодишњег програма.
Рефлексије дјечијих радости и знања, животних судбина исказаних чистим срцем, великих и малих туга.
- Чинило ми се да су, као пчелице расуте по цвјетној ливади да нађу сочну латицу, дјеца журно окретала телефонске бројеве. И ја сам могла да замислим с каквим нестрпљењем су њихове мајке и баке узбудљиво чекале да чују гласић из радија - сјећа се Гордана Милиновић:
- Тето, мој тата данас има рођендан, а ми немамо чиме да га почастимо.
- Имате ли пјесмицу? – питала сам.
- Имамо - каже дијете у чијем гласићу сам осјетила узбуђење.
- Лијепо, почасти тату пјесмицом - рекох му.
И дијете је са усхићењем поздрављало оца, рецитујући му за рођендан најљепшу одабрану пјесму, каже Гордана.
Транзистори које су очеви носили на ратиште преносили су поруке дјеце, саборцима и њима. Обиље свједочанстава остало је заувијек у срцу људи који се тога радо сјећају и данас препричавају.
Док је авијација НАТО-а бомбардовала Републику Српску, ишао је дјечији програм из Бањалуке. Коме је до слушања емисије – помислила је Гордана оно што је често у главама радијских новинара. Онда се у неком тренутку јавио дјечак из подручја које је засипано бомбама. Испричао јој је да га је мајка увила у ћебе и положила у ходник куће, јер нису имали подрум. Сјетио се радија и окренуо телефон.
- Тето, јављам се из маминог ћебета у ходнику наше куће...
Слушалац из Сарајева остао је без вида од снајпера, али су му у срцу остали гласићи дјеце из емисије "Звјездано небо дјетињства". Ту исповијест чула је Гордана Милиновић када је с ансамблом Народног позоришта Републике Српске гостовала у овом граду.
Дјечак Владимир из околине Високог, своје избјегличке невоље изражавао је свакодневним цртањем свог љубимца – младунчета ротвајлера, које је остало у нечијој милости, надао се. Другови из емисије у Српском радију, поклонили су му једно штенце , од укупно пет, а које су довезли из комшилука у комбију једног тате.
У Владимировом погледу на то штене огледала се цијела једна дјечија прича – заједничка судбина дјетета и псића којих је, нажалост, било и стравичних у протеклом рату. Дјеца су осталим псима давала имена у емисији, у којој пјесма није могла да нађе мјесто због позива.
Јавио се каткад и понеки мали хајдук у емисију рецитујући мангупски брзо пјесмицу о поштару и женама које требају да бјеже, спуштајући слушалицу након изговореног. И у таквим ситуацијама је водитељка благо и стабилно реаговала с упозорењем да ће то чути и учитељи и ето неприлике за оцјену у дневнику.
Пожељела су дјеца-слушаоци и да оду на "Змајеве дјечије игре" у Нови Сад, па се захваљујући родитељима-слушаоцима и радију, та жеља и остварила. Цртице сјећања, којим год редослиједом их поставили дају исти новинарски одговор.
Звјездано небо дјетињства није обична дјечија емисија, већ је у више од три деценије потврдила суштину постојања радија као медија. Емисија која је изузетну прихваћеност међу слушаоцима успјела да у пуном капацитету обједини са свим концептуално битним елементима професије односно различитим новинарским формама, што у пракси углавном није синхронизовано: разговори у студију- тематски и профилни, телефонски позиви, анкете, коментари, дневне информације, драмске и пјесничке креације.
Емисија која је у напону своје популарности постала дио културе одрастања и социјалног образовања дјеце у Републици Српској. Недвосмислена илустрација вриједности Гордане Милиновић као радијског ствараоца, што није непознаница ни за слушаоце у региону.
Сурови биолошки су разлози због којих нећемо и даље слушати шпицу емисије, а тиме је јача и потреба радија да буде усхићено поносан због тога што се саживио с дјецом (и њиховом дјецом) у протекле три деценије.
Пјесма коју су дјеца најчешће рецитовала, у одреску времена од 32 године, у Звјезданом небу дјетињства, била је "Стара бака", Јована Јовановића Змаја. Савршено јасна и једноставна све више у себе тка и заједничку причу једне умјетнице, емисије и радија:
"Године су многе, а леђа нејака,
Године су тешке, згурила се бака.
Али ипак воли и пјесму и шалу,
Увек има причу за дечицу малу".
Хвала! Радио Републике Српске, поносно.