Покушава ли Америка санкцијама да спријечи пропаст свог неоколонијалног кредибилитета БиХ? (ВИДЕО)
У јучерашњем "уратку" на листу су дописали четири компаније и четири појединца – међу њима и замјеника предсједавајуће Савјета министара Сташу Кошарца. Због сарадње са предсједником Српске и породицом Милорада Додика, образложење је састављача листе. А одговор њима - ово је покушај економског урушавања Српске који неће успјети.
Вашингтонски колонизатори у незаустављивом паду, и њихови "пратећи вокали" на привременом раду раније су "оправдања" за санкције нудили кроз никада доказану сарадњу са хашким оптуженицима. Потом су прстом упирали због измишљеног кршења Дејтонског споразума. Па онда због, ни мање ни више, већ учешћа у обиљежавању рођендана Републике Српске.
У посљедњим "налетима", као "оправдање" наводе сарадњу са предсједником Српске и његовом породицом. И свему сплеткарошки приписују недоказани криминал и корпуцију. Концепт је то притисака или прогона којем су прибјегавали само диктатори попут Стаљина или Пиночеа, како би утицали на политичку вољу непослушних. А Вашингтону непослушних, у Српској је засигурно више од пола становништва, који ставове континуирано исказују и на изборима.
Посљедњи трзаји вашингтонских силника, кроз санкције као једини преостали алат за присилно "сагињање кичме", оцјена је предсједника Парламента Српске. Предсједник Народне скупштине Српске Ненад Стевандић поручује - Српска кичму сагињати неће, колико год се трудили да је системски исцрпе, њено руководство да манипулативно компромитују и проблеме конструишу.
- Нећемо чинити уступке својим суверенитетом и својом имовином и када буде јасно да ми нећемо за санкције или скидање продати свој суверенитет и имовину, престаће и санкције - нагласио је Стевандић.
Под санкцијама прекоокеанског пропалог "колонизатора" од раније је готово цијело руководство Српске, десетине појединаца и привредних колектива. На предсједника Српске чак три пута су насртали и допуњавали своје непочинство. И није Српска одступила ни за милиметар у борби за уставна права у Дејтону скројена.
- Срамно, гађање људи, гађање министра у Савјету министара који је сваки пут био ту да поступа у складу са Уставом и законом и бранио само интересе Српске, али ја вјерујем да ће као и друге функционере и ове људе и Сташу Кошарца само да учврсти у његовом увјерењу и да борба за истину и правду и Српску нема алтернативу - рекао је министар за научнотехнолошки развој и високо образовање Жељко Будимир.
Демократски идеал ако га је у стварности и било, некада велика Америка је одавно погазила. И до сржи оголила. На ровитом Балкану још 90-их година прошлог вијека, када је, доказа је све више, конструисала крвави рат и реконструисала карте и границе. Због само тих чињеница влада у Вашингтону не би требало било коме да држи моралне придике и уводи било какве санкције. Но ето она се и даље труди.
- Можемо очекивати да будемо санкционисани на крају крајева ако ништа друго због неког става или подршке коју упућујемо било коме у Српској, поготово ево људи који су можда на неки начин везани кроз познанства или неке личне односе. На крају крајева, ако посматрамо све раније начине представљања тих одлука и детаље које они износе, за доста тих ствари се може рећи да су буквално утемељене на рекла - казала причама - навео је Бојан Шолаја из Центра за међународне и безбједносне студије.
За разлику од демократског и цивилизованог свијета, америчка назадна "демократија" пролази још само у хронично вазалном Сарајеву, у којем министар за људска права и избјеглице Севлид Хуртић немоћно шири руке. Изнуђено и једва, али ипак признаје – санкцијама Вашингтон угрожава основна људска права.
- Па наравно да су угрожена људска права сваког човјека кад не може добијати плату, али то је став Америчке владе и БиХ не може утицати на то - рекао је Хуртић.
Признање, па макар само вербално и изнуђено, помак је за град на Миљацки који деценијама већ, снисходљиво испуњава вашингтонску мешетарску задаћу и којем сунце излази само и искључиво – на западу. Српска, ипак гледа у будућност. И сунчеве зраке дочекује с истока. Јер Америка никоме више није еталон за демократију. Па ни сама себи.