Тадић: Дешифровање ЕУ порука
Колумну прененосимо у цијелости:
Од краја рата, па до данас често слушамо о томе како је поруке из ЕУ потребно читати између редова, јер се наводно ради о софистицираном дипломатском рјечнику који се користи када се жели поручити нешто што се не може отворено рећи. Ипак, чак и у том случају, прије него што почнемо читати између редова, требамо бити сигурни шта стварно у тим порукама стоји. Моје искуство је такво да спознавање тачног садржаја тих порука ријетко ствара потребу да се се уопште чита између редова, те да читање између редова најчешће служи томе да се побјегне од сасвим јасног садржаја.
Но, БиХ не би била то што јесте да овдје сви нису у стању да од свега направе оно што није (најбољи примјер је читање Дејтонског мировног споразума, а посебно Устава БиХ, као његовог анекса), па због тога отклањању таквог погрешног понашања треба приступити служећи се објективним методама.
Директан повод за овај осврт јесу закључци Европског савјета од 17. 12. 2024. године, а који су у политичком Сарајеву интерпретирани реченицом "Европско вијеће у својим закључцима о БиХ дало предност грађанима над конститутивним народима". Па ајде да видимо, шта је заправо у питању.
Да ли ми знамо шта је ЕУ?
Нећу овдје наводити цитате из базичних докумената ЕУ, јер би то предимензионисало овај текст. Ради се о свима доступним документима, па ће свако ко буде хтио провјерити премису коју овдје износим моћи веома лако да провјери њену тачност.
ЕУ је конструкција националних држава, утемељена на тзв. западним вриједностима, а због уређења њихових међусобних односа на начин који осигурава њихов мир као предуслов несметаног развоја и благостања.
Под утицајем траума из Другог свјетског рата тај први круг окупљања, као и досадашње ширење ЕУ, а кроз процесе интегрисања, уклањао је факторе структурних, политичких, економских, културно-перцепцијских, етничких и религијских конфликата, као и конфликата са преовладавајућим спољним утицајем и конфликата насталих на посљедицама ратних конфликата из Другог свјетског рата, а што укључује и транзиционе конфликте који су настали као посљедица тзв. Хладног рата. Чинећи тако ЕУ је постала солидна конструкција која у прихватљивом складу обухвата бројне државе које се биле на различитим зараћеним странама у Другом свјетском рату (и побједнике и поражене), али и на сукобљеним странама у тзв. Хладном рату. До изласка Уједињеног краљевства из ЕУ мало шта би се могло приговорити реализацији почетне идеје, али БРЕXИТ је тема за неку другу прилику. Ипак, и сама чињеница да је Уједињено краљевство вођено сопственим интересима напустило ЕУ заправо потврђује наведено правило о томе шта је замишљено да ЕУ треба бити.
Завршавајући процес ширења прикључењем европских земаља које су у Другом свјетском рату и у тзв. Хладном рату биле на супротним странама, ЕУ се нашла на вратима неколицине балканских земаља, тј. Албаније и држава насталих распадом Југославије, у којима су, поред фактора конфликата везаних за Други свјетски рат и тзв. Хладни рата, дубоко укорјењени и фактори свих претходно набројаних врста конфликата везаних за Први свјетски рат и Балканске ратове, а што архитекте ЕУ не занемарују.
Случај БиХ
Ако раније није било потпуно видљиво, онда од доласка Кристијана Шмита у БиХ свакако јесте. Моћници који воде рачуна о архитектури ЕУ на БиХ гледају тако да Федерацију БиХ са бошњачком доминацијом виде као малу Турску, а Републику Српску као малу Русију. Не улазећи у то да ли је њихова оцјена тачна, она је разлог да у свему што се овдје дешава препознају појаве које оцјењују као факторе структурних, политичких, економских, културно-перцепцијских, етничких и религијских конфликата истовјетних факторима који су узроковали Први свјетски рат. С обзиром на то да Русија и Турска никада неће постати чланице ЕУ, јасно је да је приступ ЕУ одређен тако да искључује њихове интересе и даје апсолутни приоритет интересима земаља окупљених у ЕУ, а које су, да апсурд буде већи, и у том Првом свјетском рату биле на супротним странама. Овдје се логично поставља питање какве су то вриједности и који су то интереси, због којих се подразумијева да су данас ближи интереси Француске и Нјемачке, него што су у Првом свјетском рату били интереси Француске и Русије, на једној страни, или Њемачке и Турске, на другој страни? Одговор на то питање представљао би праву геополитичку студију које не би пошла само од интереса да у ЕУ траје мир, него би се морала проширити на многа друга питања, укључујући деколонизацију и сл. Но, оно с чим се ми који живимо на овим просторима морамо суочити је чињеница да је то просто тако.
Због свега тога ЕУ нема нити коначан, а нити јединствен одговор на случај БиХ. Као што је и у свакој другој заједници правило, тако је и у ЕУ примат на предлагање рјешења за случај БиХ преузела најзаинтересованија интересна група, а то је, грубо речено, круг људи и политичких фактора који једни код других препознају германско-католички приступ БиХ дефинисан још током царског Беча. Тако се ЕУ у односу на БиХ нашла на позицијама Аустроугарске царевине, а то је једнако погрешно као да се приликом процеса европских интеграција у односу на Пољску налазила на позицијама нацистичке Нјемачке. Просто због тога што такав приступ не елиминише факторе конфликата који сутра могу бити узрок угрожавања мира у ЕУ, него их једнострано истиче у први план.
Када са оваквог теоријског приступа пређемо на поље реалне политике, онда морамо фокусирати пажњу на сасвим одређену тему којом доказујемо изнесене премисе.
Бриселско дресирање политичког Сарајева
Сви описани односи и процеси, иако умотани у дипломатске фракове и ленте, крајње су брутални, па ћу и ја једном таквом сликом покушати да пробудим пажњу. Дресираним се не сматра кер који поједе сваки комад меса који му се нађе на путу, него само онај који поједе онај комад меса који је њему намијењен. А ево зашто ово кажем.
Када неко у Бриселу каже да грађански принцип мора бити заштићен и да га етнички, који је институционализован путем конститутивности народа, не смије угрожавати, онда то не значи да политичко Сарајево треба “лапити“ ту поруку и нахранити се њоме. То не само да не помаже процесима европских интеграција БиХ, него је и потпуно погрешно, па БиХ зауставља у тим процесима. Да би то схватили у политичком Сарајеву могу се послужити врло једноставном методом Булове алгебре, па са ТАЧНО или НЕТАЧНО означити неколико тврдњи:
– ЕУ даје предност грађанском моделу у односу на етнички модел – Т/Н;
– ЕУ жели БиХ у којој Бошњаци имају доминацију над Хрватима и Србима – Т/Н;
– ЕУ жели БиХ у којој муслимани имају доминацију над католицима и православцима (хришћанима) и јеврејима – Т/Н;
– ЕУ жели контролу спољне политике БиХ – Т/Н;
– ЕУ жели елиминисати утицај Русије и Турске, као и осталих муслиманских земаља, на спољну политику БиХ – Т/Н.
Мислим да у БиХ можемо да се не слажемо по много чему, али ћемо се сигурно сложити у томе да ЕУ даје предност грађанском моделу, да не жели доминацију Бошњака/муслимана над другим конституентима, да жели контролу спољне политике БиХ и да елиминише утицај Русије и Турске, као и осталих муслиманских земаља, на спољну политику БиХ.
Па гдје се тај проблем рјешава? Наравно, у Предсједништву БиХ!
ЕУ, суочена са постојањем Вашингтонског споразума, као једног од чеда америчке спољне политике, које осигурава платформу за какво-такво савезништво Хрвата и Бошњака (де фацто мобилзацију, ако то затреба против Срба) и онемогућава стварање нуклеуса Сарајевског калифата у једном од ентитета, не смије да распакује тај аранжман и да јавно заговара трећи ентитет, који би у потпуности дао простор за елиминацију етничког модела (сваки од три народа би био већина у свом ентитету, па би институције БиХ биле просто федерализоване, а чиме би се унапријед елиминисала мајоризација било којег народа). Због тога су засебне изборне јединице за избор два различита члана Предсједништва БиХ из Федерације БиХ за ЕУ прихватљив модел. Тако изабрано Предсједништво БиХ увијек би, по правилу консензуса и вета у вези са доношењем спољнополитичких одлука БиХ, имало осигурач који би гарантовао да чак и да се уједине српски и бошњачки члан Предсједништва БиХ, као замишљена опасност од руског или турског утицаја, не могу донијети одлуку без аутентично представљеног хрватског члана увезаног да Загребом, преко Загреба са Бечом и Берлином, а преко Беча и Берлина са Бриселом. Исто што вриједи за Предсједништво БиХ, а што се ЕУ тиче, вриједило би и за домове народа, но објашњење тога би нам такође заузело много простора, па о томе другом приликом.
Да скратим, јер мислим да је све довољно јасно, Брисел ће сматрати да је завршио дресуру политичког Сарајева, када на његове поруке о предности грађанског модела над етничким моделом политичко Сарајево одговори тако да само напише уставне амандмане о формирање двије посебне изборне јединце за Предсједништво БиХ унутар Федерације БиХ и као свој приједлог их односе Бриселу на потврду. Све док "лапа" бриселске изјаве, које очито не разумије и представља их као подршку доминацији Бошњака/муслимана, политичко Сарајево зауставља европски пут БиХ.
Позиција Републике Српске
Прво, Република Српска од свог оснивања, па све док по захтјеву Алије изетбеговића Уставни суд БиХ и високи представника за БиХ нису наметнули уставне промјене о конститутивности народ у Републици Српској, никога није дискриминисала. До тада се у Републици Српској свако могао кандидовати за било коју функцију, без обзира на националну припадност. То је баштина оснивача Републике Српске која институционално не врши било какву дикриминацију.
Друго, Република Српска никада није имала проблем с тим што је БиХ земља сложеног типа која са разним облицима те сложености, који иду од примјера федералног до примјера конфедералног уређења у разним областима, од ње стварају слику једне реалне уније. Да ли ће у том смислу Република Српска у Предсједништву БиХ бити представљена са "једним чланом" (као што смо то 2012. године, у својству представника Републике Српске, амандманим предложили бивши предсједавајући Представничког дома Милорад Живковић и ја као предсједавајући Дома народа Парламентарне скупштине БиХ) или српским чланом (како то у Уставу БиХ сада пише), може бити битно, али уколико икада у Републици Српској буде више Бошњака од Срба, неће бити и пресудно (стотину пута видјели смо да се Бошњаци лажно представљају као припадници друга два народа, а да би били изабрани на неку функцију онда када имају већину гласова да спроведу такво нешто).
Дакле, Република Српска никада својом вољом није увела било какав облик дискриминације у Републици Српској – увели су га странци (ОХР), Алија Изетбеговић и Уставни суд БиХ, а што се тиче дискриминација на нивоу БиХ не може преусудно утицати на њихово постојање све док политичко Сарајево не схвати шта Брисел од њега очекује – да политичко Сарајево схвати да само треба да предложи начин избора који гарантује избор једног члана Предсједништва БиХ који би био аутентични Хрват, иако га не би звали тако, за разлику од Жељка Комшића кога зовемо тако, иако то заправо није.
Наравно, овдје сваки народ, укључујући и Бошњаке од којих се у овом случају највише очекује, има право на своју политику и интересе, тј. да ли жели ово да прихвати или не, али нико нема право да се прави да не разумије о чему се заправо ради, да лаже своју јавност и да лажно оптужује некога другога за застој на ЕУ путу БиХ.