Срби опет на удару Хага: Нови притисак на Београд и Бањалуку
Брамерц је изјавио да треба истражити и потенцијално процесуирати неколико хиљада осумњичених за ратне злочине у бившој Југославији, укључујући 500 осумњичених чије случајеве треба пренijети из БиХ у друге земље у региону.
- Тај трибунал је тако радио и тако ради и Суд у БиХ – гро окривљених су Срби. Они покушавају да врше притисак преко тога и на Србију, и на Републику Српску. Ти механизми су познати и то није ништа ново - каже Лукић.
Антисрпка институција
Према Лукићевим ријечима, Међународни резидуални механизам, као и његов претходник Хашки трибунал, антисрпска је институција која нема никакву тежину у међународном кривичном праву, јер сви међународни кривични судови који су основани након Хашког трибунала имају забрану да користе његову праксу, додаје Лукић.
- Прије свега, због тога што је Трибунал судио на основу оне злогласне теорије ’заједничког злочиначког подухвата’ и ови судови знају да је то назадовање у кривичном праву и то не користе. Њихове пресуде нису ни за шта, не могу да се користе. Сума сумарум, "џаба су кречили". Нико њихову праксу, не само да не жели, него не смије да користи - истиче Лукић.
Антисрпску политику суда, Лукић поткрепљује подацима. Од прве пресуде, изречене 29. новембра 1996. до посљедње, која је донијета 29. новембра 2017. Хашки трибунал је на затворске казне осудио 93 осумњичена; од тога су 67 осуђених Срби, 18 Хрвати, петоро муслимани, двоје Албанци и један Македонац. Срби су осуђени на укупно 1.347 година затвора, док је, са друге стране, за злочине над Србима изречено тек 64 година робије, од тога 45 година изречено је за злочине почињене у БиХ, 19 за злочине над Србима на Косову и Метохији које су починили Албанци, док за злочине над Србима у Хрватској никоме није пресуђено. Уз то, само су Срби осуђивани на казну доживотне робије.
Мијењање правила у ходу
На ове податке указале је и министарка правде Србије, Маја Поповић, која је у свом обраћању Савјету безбједности истакла да су Хашки трибунал и Механизам за међународне кривичне трибунале остварили политику некажњивости за злочине над Србима и омогућили глорификацију злочина над њима. Према њеним ријечима, легат механизма су ослобађајуће пресуде Рамушу Харадинају, Анти Готовини и Насеру Орићу.
Поповић је навела да се одбијањем пријевременог или условног отпуста осуђених за ратне злочине крше њихова права на равноправан третман и занемарује право и пракса држава у којима издржавају затворске казне. То је посљедица тога што је Међународни резидуални механизам променио сопствена правила у тренутку када су у затворима остали само Стрби, наводи Лукић.
- Више неће да пуштају људе након две трећине издржане казне, него инсистирају да се казна издржи у цјелости уколико они не признају извршење кривичног дјела. Да су хтјели да признају и да су осјећали кривим, то би урадили у току суђења и добијали би много блаже казне. Тако да се ради о још једном подлом потезу Трибунала - категоричан је он.
Брамерц постао сврха самом себи
Поповић је изнијела и очекивање да Механизам поступа у складу са начелима Повеље УН, посебно начелима суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности држава, као и немијешања у њихове унутрашње и спољне односе. Међутим, како то постићи када је Хашки трибунал основан управо зато да се мијеша у унутрашње послове других држава, а служио је и као механизам за политичке притиске на Србију, пита се Лукић.
- Они се од почетка мијешају и чак не поштују ни своја правила. Писали су закон о сарадњи Србије и Хашког трибунала и сада им он не одговара, јер траже да се изруче Војислав Шешељ, Вјерица Радета и Петар Јојић, а немају право на то. Немају право да траже изручење због непоштовања суда. И ту су покушали да крше своја властита правила - напомиње Лукић.
Све у свему, Серж Брамерц има обавезу да два пута годишње поднесе извјештај Савјету безбједности. Али, сада, према овоме што је Брамерц изнио, види се да је Међународни резидуални механизам сам себи постао сврха и никоме више нису потребни, закључује Лукић.