Тадић: Црвене линије у БиХ
Колумну Огњена Тадића преносимо у цијелости:
Све чешће, не само од политичара који дјелују у нашој регији, чујемо израз "црвена линија". Очигледно су широм свијета у току политички процеси који драматично помјерају досадашње границе односа интереса, вриједности и моћи, а због чега се свако наслањање на до сада утврђене границе или прелажење тих граница доживљава као улажење у туђи интересни и вриједносни простор.
Отворена упозорења да је ово или оно црвена линија чије прелажење није ни пожељно, а ни допустиво, и уз то најављивање одговора, без обзира да ли се радило о блефу или озбиљном одвраћању, сасвим су логичне реакције. Све заједно јасно говори да се неки успостављен компромиси претварају у отворена питања, а стање мира у нове конфликте.
БиХ, као земља чије постојање је условљено поштовањем Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (1995.), и на овој теми има одређене специфичности чије непоштовање води у неизбјежан нови сукоб.
Праве црвене линије
Црвене линије које важе у БиХ нацртане су у Дејтону. На њих су потпис ставиле све велике силе, земље нашег региона и стране које су до тренутака потписавања биле сукобљене у рату који је у БиХ трајао од 1992. го 1995. године. Они који их прелазе не цртају нове линије, него не поштују постојеће, јер се у БиХ само заједно могу цртати црвене линије.
А шта су то и гдје су то црвене линије у БиХ општепознато је.
Већина њих дефинисана је у Уставу БиХ. Неке од њих, које су битне за сваки политички тренутак, су: Женевски и Нјујоршки принципи (два ентитета – Федерација БиХ и Република Српска, ентитети задржавају свој постојећи уставни систем, територија са разграничењем 51 одсто/49 одсто итд.); искључив нагласак да БиХ наставак свог правног постојања као држава по међународном праву дугује томе да су то стране прихватиле због тога што јој је модификована унутрашња структура у складу са Анексом IV Споразума; расподјела надлежности тако што је набројано десет надлежности институција БиХ, а за све остале речено да припадају ентитетима и да без споразума ентиутета не могу постати надлежности институција БиХ; престанак важења Устава Републике БиХ из 1993. године и свега што је на основу њега донесено, а што значи да је доношење закона о било каквој имовини у искључивој надлежности ентитета; начин избора високог представника за БиХ који је немогућ без Савјета безбејдности УН итд.
Сваку од ових црвених линија, а и бројне друге, било ко може пронаћи у Дејтонском мировном споразуму, показати прстом и прочитати. Протекли рат у БиХ и водио се због тога да било ко у БиХ не би могао повлачити црвене линије како се њему прохтије и тиме радити у име једног а на штету другог или друга два народа, него да суживот и бивствовање у заједничкој држави буде уређено тако да нити један од три конститутивна народа не буде неравноправан.
Зашто онда данас, када мир успјешно одржавамо скоро тридесет година, било коме пада на памет да може прогласити црвеном линијом неки свој став или став политичке, интересне, вјерске, националне или неке друге сличне групе којој припада, и тиме настојати да га надреди прихваћеним и потписаним правим црвеним линијама које су утврђене у Дејтону?
Противдејтонске црвене линије
- Уставни суд БиХ је црвена линија и ја сам рекао да ћу те црвене линије бранити животом - изјавио је члан Колегијума Дома народа Парламентарне скупштине БиХ Кемал Адемовић у емисији БХТ1 Уживо емитованој 11. 10. 2024. године. Да видимо на шта Адемовић мисли када каже да је спреман да ту црвену линију брани животом. Да ли Адемовић животом жели да брани Уставни суд БиХ који у складу са Уставом БиХ своје надлежности може вршити само када има девет прописно изабраних судија (чл. VI/1 Устава БиХ), из чијег се састава законом Парламентарне скупштине БиХ могу искључити стране судије (чл. VI/1.д Устава БиХ), који одлуке доноси тако да подржава Устав БиХ (чл. VI/3 Устава БиХ), у коме је мандате судија до навршених 70 година старости (чл. VI/1.ц Устава БиХ)? Из свега до сада реченог и виђеног од Адемовића, а и осталих који се слажу са њим, не видимо да су то те црвене линије, тј. линије утврђене у Дејтону и написане у Уставу БиХ. Све говори да они желе Уставни суд БиХ који противуставно ради без судија из Републике Српске (која одредба Устава БиХ то допушта?), у коме вјечно сједе странци који учествују у прегласавању на штету Републике Српске, Срба и Хрвата (која одредба Устава БиХ то допушта?), који одлуке доноси тако да не поштује текст Устава БиХ и намеће се као законописац и законодавац (која одредба Устава БиХ то допушта?), у коме судије раде и након што наврше 70 година старости (која одредба Устава БиХ то допушта?) итд.
Ако Адемовићу и њему сличнима није стало до поштовања у Дејтону утврђених црвених линија шта онда значи једнострано цртање неких нових црвених линија? Прво, то очито значи да Адемовић и њему слични не поштују Дејтонски мировни споразум. Друго, значи да Адемовић и њему слични желе Уставни суд БиХ отети из уставноправног поретка, држати га под контролом и користити против Босне и Херцеговине, Републике Српске, Срба и свих осталих препрека њиховим политичким циљевима.
Треће, значи да су они ти који су прешли дејтонске црвене линије и сада дубоко иза дејтонских црвених линија покушавају једнострано нацртати нове црвене линије без сагласности Републике Српске и свих неопходних потписница Дејтонског мировног споразума и његових анекса. Четврто, значи да мисле да ће довољно агресивним наступом постићи ефекат и да ће се нове црвене линије једноставно утврдити у дубини туђе територије (интереса, вриједности, надлежности, моћи&хеллип;), као што су се некада тамо-амо помијерале линије ровова.
Пето, значи да су изабрали понашање које је покушај да се остварују ратни циљеви, које и данас баштини политичко Сарајево, а који су поражени и у рату и у Дејтону управо утврђивањем црвених линија које таква сарајевска политика не би смјела прелазити, јер се на то сопственим потписом обавезала?!
Пажљиво са црвеним линијама
Као неко ко је у период од 2011. до 2019. године био у том истом Дому народа у коме данас сједи Адемовић и ко је, као и он, био на дужности члана Колегијума, могу дати користан савјет. Првог дана сарадње са Драганом Човићем и Сулејманом Тихићем (2011.), као и са Сафетом Софтићем и Баришом Чолаком (2015.) разјаснили смо да су црвене линије утврђене у Дејтонском мировном споразуму и да нико од нас није ту да би живот у БиХ учинио тежим него што јесте, а функционисање органа БиХ компликованијим него што јесте.
Никада послије тога нисмо имали проблем у сарадњи, а повремене чарке (прим. ради проблем са Тихићем, јер није хтио учествовати на састанку Колегијума у мом кабинету због тога што је на столу увијек стајала застава Републике Српске) увијек су рјешаване тако да се вратимо на то шта су црвене линије утврђене у Дејтону и да рјешење тражимо у складу са њима (састанци Колегијума даље су одржавани у заједничким просторијама парламента у којима не стоје посебна национална и ентитетска обиљежја, тако да је поштовано постојање заставе Републике Српске у мом кабинету, а није угрожен рад Колегијума Дома народа).
Напросто, те црвене линије боље функционишу у непосредном разговору и договору у четири зида и дају више резултата. Чим се објаве оне од заштитне мјере постану мета напада, а тиме постаје угрожено и све остало што Дејтонски мировни споразум представља, што то никако није добро, нити су добри момци они људи који то раде.
На крају, може Адемовић свој живот дати за Уставни суд БиХ какав жели. То му нико не може, нити жели онемогућити. Нека изађе на плато испред Парламентарне скупштине БиХ и нека се због тога запали уколико му је то жеља.
Оно што Адемовићу нити било коме другом није дозвољено је да другоме узме живот због својих једностраних циљева, било дословно, било фигуративно чинећи својим поступцима живот у БиХ вјечито неподношљивим.
При томе, и он и они који су једнострано цртали црвене линије тамо гдје им није мјесто, немају право да са себе скрећу пажњу на реакције оних који су се бранили од њих. Република Српска није никада једнострано цртала своје црвене линије, па ни када је водила акцију Граница постоји, јер је и тада стајала на линијама које су потписане у Дејтону. Порука из Републике Српске да је БиХ могућа само по Дејтону такође није једнострано цртање црвених линије, него је у Дејтону договорена и потписана одбрана Дејтонског мировног споразума. То је истовремено и поштена порука из Републике Српске да нама другачија БиХ не треба, уколико Дејтонски мировни споразум једна од друге двије стране више не жели.