Годишњица oбојене револуције: Ко руши Србију, а ко је чува
Текст преносимо у цијелости:
Посљедњих година Србија је често поприште различитих протеста и демонстрација, које обухватају питања као што су екологија, па чак и ријетки инциденти попут пуцњава у школама. Ова серија догађаја пружила је прилику прозападној опозицији, као и разним западним невладиним организацијама и амбасадама, да покушају да изазову нову обојену револуцију у Србији. Осврћући се на 5. октобар 2000. године, обојена револуција у Србији је успјешно успоставила прозападни марионетски режим који је трајао 12 година.
Данас, 24 године касније, суочена са вишеструким притисцима, добра је прилика да поново погледамо и анализирамо тренутне прозападне опозиционе снаге у Србији, али и да истовремено попричамо о снагама које се ријетко помињу у кинеској јавној сфери, а које континуирано чувају безбједност и стабилност Србије, као што су Александар Вулин, Владимир Орлић и Марко Парезановић.
Дана 9. августа ове године, таман кад сам прочитао публикацију Министарства спољних послова НР Кине под називом "О дјелима и правој природи Националног фонда за демократију Сједињених Америчких Држава", дан касније, 10. августа, лично сам био свједок протеста организованом од стране опозиције и еколошких активиста, коју подржавају западне силе, на улицама Србије. Многи моји кинески пријатељи били су прилично изненађени и слали су ми поруке како би потврдили ситуацију, питајући да ли је Србија и даље стабилна, да ли је безбједно путовати тамо, и да ли је све нормално. Неки су чак потпуно били збуњени и директно ме питали: "Шта се тачно дешава у Србији?"
Ево га одговор. Протести који су започели у августу ове године, били су унапред предвиђени. До краја јула, опозиција је већ најавила своју намјеру да протестује. Разлог за протесте био је ступање на снагу "Уредбе о примјени Уредбе о утврђивању просторног плана подручја посебне намјене за реализацију Пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита - 'Јадар'" донетом од стране српске Владе 16. јула, којим је поново покренут раније суспендовани пројекат Рио Тинта. Ова Уредба је заснована на одлуци Уставног суда Србије од 11. јула, који је прогласио суспензију пројекта "Јадар" из 2022. године неуставном јер је Влада тим потезом прекорачила своја овлашћења. Као подсјетник, јануара 2022. године, након масовних протеста које су организовали еколошки активисти, Влада Србије је укинула дозволу компанији Рио Тинто за пројекат вриједан 2,4 милијарде долара.
Упркос поновљеним изјавама предсједника Александра Вучића и других државних званичника о значајној економској прилици за земљу, еколошки активисти и даље изражавају забринутост због потенцијалних еколошких посљедица експлоатације литијума - питања које прозападна опозиција користи за подстицање јавног незадовољства.
У разговору са пријатељицом која се специјализовала за хемију, сазнао сам зашто је Запад посебно заинтересован за овај рудник. То није само било који рудник литијума, већ посебан тип литијум-боратног рудника познатог у Србији као "Јадарит" (хемијска формула LiNaSiB3O7OH). Оно што га чини јединственим јесте његова способност ефикасне истовремене екстракције литијума и бората. Поред тога, овај рудник не само да се може похвалити великим резервама, већ такође садржи значајан проценат оксида литијума (Ли2О) од око 1,78 одсто. Осим рудника Танцо у Канади, који има садржај од 3 одсто, али релативно ограничене резерве, и рудника Гринбушес у Аустралији, са садржајем од 2 одсто, већина западно-европских рудника генерално има концентрацију литијума испод 1 одсто.
Такође, чистоћа Јадаритове руде је још једна значајна карактеристика. Она готово да не садржи уобичајене нечистоће попут гвожђа, алуминијума, магнезијума, калцијума или флуора, што несумњиво поједностављује процес екстракције, чинећи прочишћавање литијума и бората ефикаснијим и директнијим. Ове информације пружају основу за разумијевање зашто је Запад изразито фокусиран на овај специфични рудник литијума.
Када људи у Кини виде таква масовна окупљања у Србији, одмах помисле на обојене револуције и брину да би Србија могла запасти у немире, што изазива осјећај нелагодности. Међутим, у поређењу са чланцима који изазивају панику у јавном дискурсу, мој став је прилично смирен. Вјерујем да, иако протести опозиције на фотографијама дјелују озбиљно, они нису у стању да изазову системску промјену попут оне од 5. октобра 2000. године.
Читаоци упознати са ситуацијом у Србији треба да знају да овакви скупови и протести нису ништа ново. У ствари, протести различитих бројности окупљених одржавају се сваких неколико мјесеци током посљедње двије године, са сличним тактикама, организационим моделима, учесницима и покровитељима. Штавише, резултати су увијек исти: протести на крају заврше неуспјехом. Укратко, Србија тренутно нема услове за успјешну обојену револуцију, осим ако се не деси неки екстремни догађај, попут атентата на лидере или политичаре.
Сљедеће, хајде детаљно да разговарамо мало о тој опозицији.
Опозиција у Србији углавном се састоји од неколико фрагментираних политичких странака. На изборима 2023. године, ове фрагментиране странке формирале су велику коалицију (тада су се називали "Србија против насиља"), што нам је омогућило да видимо право лице ових странака. Иначе би било превише хаотично разликовати ко је ко и ко добија финансирање од које западне земље због великог броја странака. Те странке су: Странка слободе и правде, Народни покрет Србије, Зелени леви фронт, Српски центар, Демократска странка, Еколошки устанак - Ћута, Покрет слободних грађана, Ново лице Србије, Удружени синдикат Србије “Слога”, Заједно, Покрет за преокрет, Отаџбина, Грађанска демократска партија, Ромска партија и Акција прогресивне Војводине итд. Генерално, ове странке су тзв. прозападни либерални демократи.
Насупрот њима, постоји још једна опозициона снага – десничарски и националистички оријентисане партије, које укључују Нову Демократску странку Србије (напомена: ова странка се разликује од Демократске странке) и странку "Двери", и тако даље. Њихова главна разлика у односу на прозападне либерале је приврженост традиционалном конзервативизму, понекад чак и радикалном конзервативизму. Ипак, заједничко им је то што се све супротстављају владајућој странци (само што се десничари најчешће противе због компромиса са Западом), али често се супротстављају само ради супротстављања, што их чини донекле контрадикторним. С обзиром на овако збуњујућу палету странака, ако се не уједине, према изборном закону Србије, већина њих вјероватно неће успјети да уђе у парламент на наредним изборима.
Е сада, ако упоредимо пуч 5. октобра и данашње протесте, можемо уочити значајну разлику:
У поређењу са 1990-им и почетком овог вијека, данашње опозиционе странке немају идеологију и политику.
Било да је ријеч о прозападним демократама или радикалној десничарској опозицији, они немају потпун систем политике. Демократске вриједности које заговарају такозвани демократи су проглашене банкротом током њихових 12 година неактивности и расипништва, а јавност је генерално препознала да су ти демократи заправо псеудо-демократи, који дјелују као портпароли страних интереса. А што се тиче деснице, с друге стране, она гура општеприхваћене традиционалне вриједности Србије до неке радикалне мјере и чак догматизма, што не одговара већинском бирачком тијелу релативно умјерених грађана.
Садашња влада је најуравнотеженија у погледу европских вредности, традиционалних вриједности и разноврсних спољних односа и једина је снага која може интегрисати многе елементе у системску политику. Стога се опозиција ослања на стратегију - бити опозиције ради саме опозиције, или су трансформисани у странке усмјерене на уско ограничена интересна питања. Први се фокусирају само на то да ли могу свргнути Александра Вучића, док други само на то да ли могу постићи нешто у вези са својим питањима од тренутног интереса - без икаквог плана за даљи развој. Због тога, на недавним изборима, јавност природно није жељела да им додијели власт, јер ове опозиционе странке очигледно не желе да преузму одговорност за посљедице својих опозиционих дјеловања.
Данас, ниво организације опозиције је прилично низак.
Опозиција једва одржава привид јединства када се њихови следненици окупе на улицама, али у стварности, такозвани демократи Србије су већ дуго подијељени, а некада релативно уједињена Демократска странка распала се на многе фракције. Међу опозиционим странкама са релативно високим нивоом организованости може се сматрати Странку слободе и правде, коју предводи Ђилас и чувена анти-кинеска политичарка Мариника Тепић, "активисткиња" организација попут АНТИФА и Жена у Црном под окриљем Сорошеве Фондације. Ако гледамо број локалних партијских органа, ССП има само око 88 општинских одбора широм земље, док владајућа Српска напредна странка има 177. Штавише, ССП већ дуже вријеме се суочава с финансијским потешкоћама и није популарна на националном нивоу. Њене главне присталице су ограничене на прозападне либерале и поједине младе људе незадовољне тренутном ситуацијом. Реално, ова странка није заиста ни посвећена слободи и правди, како јој гласи назив, па тешко да се може оквалификује као права политичка странка.
Што се тиче других опозиционих странака, поред Странке еколошког устанка, која још увијек може окупити већу групацију истомишљеника, активности осталих углавном су ограничене на ажурирање вијести на интернету и званичним сајтовима, док је бројно стање њиховог чланства занемарљиво. Зато су, у већини случајева, грађански протести пропраћени уличним насиљем углавном били организовани од стране ССП и Зелених.
Једна важна, али често занемарена сврха протеста је правдање примљених средстава.
Опозиција и са њом повезане невладине организације током цијеле године примају директно или индиректно финансијска средства од институција попут Америчке агенције за међународни развој (УСАИД), Националне задужбине за демократију (НЕД), Централне обавештајне агенције (ЦИА) и разних америчких и европских амбасада. Током свог излагања у августу ове године, предсједник Србије Александар Вучић је истакао да су стране силе у посљедњих шест мјесеци уложиле 78 милиона евра како би дестабилизовале Србију. Ако се усредсредимо искључиво на јавно доступне податке и концентришемо се само на НЕД, откривамо да је НЕД уложила до 50 милиона евра у Србију током посљедњих 30 година. Највеће улагање било је 2000. година, током обојене револуције, са инвестицијом од 1,8 милиона евра. Ово су само јавни подаци једне невладине организације - ако укључимо и неприказане податке, као и доприносе свих других бројних НВО, укупни износ током посљедњих 30 година могао би достићи застрашујућу, астрономску цифру.
Након што су средства примљена, поставља се питање како се она користе. Многе организације троше новац на вечере и разоноду у луксузним мјестима, али када дође вријеме да донаторима покажу како су средства потрошена, често нису у стању да прецизно наведу гдје су средства отишла. Да би оправдале коришћење добијених средстава, ове организације се морају бавити антивладиним активностима као покрићем. Поред тога, многе организације и опозиционе странке користе ове врсте протеста за опсежно умрежавање и изградњу савеза, чиме побољшавају своју видљивост и присутност. Без таквих протеста, велика већина јавности вјероватно никада не би ни чула за њихово постојање.
Опозиција нема значајну јавну подршку.
Размишљајући о пучу 5. октобра, његов контекст био је јасан: држава је тек изашла из готово деценије ратова и санкција, суочена с агресијом постхладноратовске Америке која је тада била на врхунцу, и с демократским идеологијама које су у потпуности продрле у Источну Европу, па чак и у Русију. Такође, због приватизације и економских реформи, у то вријеме многе фабрике су биле затворене. Упркос Милошевићевим напорима да оживи економски систем, рат и привредни губици и даље су узроковали опадање подршке међу грађанима.
Међутим, под вођством Српске напредне странке, Србија је остварила велики напредак. Мрежа ауто-путева се шири, број фабрика се повећава, и упркос утицајима пандемије и ефеката руско-украјинског рата, економски раст остаје робустан. Србија сада има брзе пруге, ничу бројни нови инфраструктурни пројекти, и било је много нових успјеха у спорту и култури. Најзначајније, Србија ће бити домаћин EXPO-а 2027. године. Унутрашњи услови погодни за обојене револуције, као што су озбиљни домаћи сукоби, нису присутни у Србији.
Иронично, ти демократи који су дошли на власт пучем 5. октобра и свргнули Милошевића - а који сада покушавају да свргну Вучића кроз још једну обојену револуцију - нису постигли достигнућа која су реализована од стране СНС током њиховог времена на власти.
Значајан проблем за тренутну опозицију је недостатак харизматичних лидера.
Ако се осврнемо на либералне демократске лидере Србије из 1990-их, иако су многи имали дубоке везе са америчким, немачким или британским обавештајним агенцијама и били отворени издајници, бар су имали неке способности. На примјер, Зоран Ђинђић из ДС, који је служио као премијер, радио је за њемачку обавјештајну службу много година, касније издао цјелокупно српско руководство Хашком трибуналу, и био је убијен због тога, али био је прави доктор филозофије и менторисан од Хабермаса. Данас, многи демократи и даље сматрају да је Ђинђић имао значајну личну харизму.
Узмите Вука Драшковића као још један примјер. Политичар отвореног проамеричког става, који је чак покушао да оправда војну агресију САД, такође је један од најистакнутијих савремених српских књижевника. Многи вјерују да је његов улазак у политику била потпуна грешка, јер да се фокусирао само на књижевни рад, био би позитивно запамћен за сва времена.
Међутим, гледајући данашњу ткз. демократску опозицију, они су углавном група људи са ниским способностима, без личне харизме, организационих вјештина и способности јавног говора, укључујући неке нарко зависнике. У поређењу са политичким сукобима на прелазу вијека, и владајуће и опозиционе странке тада су се чиниле квалитетнијим са способнијим појединцима. Данашњи политички сукоби на Балкану често остављају утисак сценарија "пас лаје на пса".
Коначно, и најважније, тренутна опозиција није освојила подршку безбједносно-војних сектора и унутрашњих кругова државне администрације.
Многи занемарују критичан детаљ када анализирају пуч 5. октобра: свргавање Милошевића од стране демократа подржало је један дио војног врха који био про-НАТО и про-западно оријентисан. У другом смислу, та обојена револуција била је у суштини благи војни пуч.
Често занемарена чињеница је да су током пуча 5. октобра, док су специјална полиција, државна безбједност и јавна безбједност првобитно планирале да се суоче са демонстрантима, војска, позивајући се на спречавање грађанског рата, запријетила да ће употријебити тенкове и своје наоружане снаге како би зауставила полицију у растурању протеста. Ова ситуација има коријене у војно-полицијским односима у Југославији током 1970-их и 1980-их, а касније и у Србији. Након Титове смрти, током 1980-их, појавила се такозвана прозападна реформска фракција унутар југословенског војног руководства. Њихово становиште било је да је, за заштиту интегритета војске и избјегавање сукоба с НАТО-ом, потребна "заобилазна стратегија сарадње" кроз приближавање непријатељу. Временом, ова фракција је произвела прозападне дезертере. Ови дезертери, заједно са официрима који нису жељели да Србија доживи још један грађански рат, играли су кључну улогу током пуча 5. октобра својим поступцима или нечињењем. ("曲线救国" Qūxiàn jiùguó је стратегија коју је спроводио про-јапански марионетски режим, састављен од бивших чланова Куоминтанга, током Другог свјетског рата. Ова идеја се развила под оправдањем да је, умјесто директног сукоба са Јапанцима, бољи пут за спасавање Кине био сарадња са окупатором како би се очувале основне државне структуре.)
Тренутно, разни умиривачи, прозападњаци и заговорници "заобилазног спаса" и даље постоје у Србији, али њихов утицај је далеко мањи од утицаја суверениста и патриота. Ипак, то захтијева нашу велику пажњу.
Закључно, данашњи покушаји такозваних обојених револуција своде се на окупљања која не прелазе 50.000 људи. Чак и прошлогодишња серија протеста изазвана инцидентом пуцања и масакра у школи, који је директно погодио најдубља осјећања родитеља, укључивала је само неколико десетина хиљада учесника. Насупрот томе, треба напоменути да Вучићева Српска напредна странка има чланство од скоро милион људи.
У кинеском јавном дискурсу не само да недостаје дискусија о српској опозицији, већ и пажња на напоре Србије да осигура своју власт, суверенитет и територијални интегритет. Србија није марионета којом се може лако манипулисати. Њене снаге националне безбједности одувијек су спроводиле ефикасне операције. Од свјетских ратова прошлог вијека, преко Хладног рата и постхладноратовских унутрашњих сукоба, па све до почетка 21. вијека, српске снаге државне безбједности играле су кључну улогу у различитим историјским периодима.
Иако Србија 2000. године, због недовољне међународне подршке, није успјела да потисне обојену револуцију и инфилтрацију западних марионета, њена одлучност и акције против Запада наставиле су се до данас. Министарство унутрашњих послова Србије, полиција и БИА већ дуго су кључне снаге у супротстављању западном утицају.
Од Александра Ранковића у прошлом вијеку, до каснијег шефа ДБ Обрена Ђорђевића, Јовице Станишића током ратова 90-их, па до садашњег шефа БИА Владимира Орлића, потпредсједника Владе (бившег шефа БИА) Александра Вулина, и шефа оперативе Марка Парезановића – сви ови појединци дали су изузетан допринос српској државној безбједности на свој начин. У савременим напорима против западног утицаја, посебно су значајна посљедња тројица.
Садашњи шеф БИА, Владимир Орлић, је прави доктор наука. Током свог мандата у скупштини, оставио је опозицију без текста, показујући високу интелигенцију, дубоки патриотизам и изванредне вјештине у интелектуалној борби против њих.
И Вулин, као стари пријатељ кинеског и руског народа и кључни члан странке Покрета социјалиста, био је на фронту против западних интереса још од своје младости. Његова најпознатија изјава запамћена у Кини, изречена је када је био приморан да поднесе оставку као шеф српске службе безбједности: "САД и ЕУ траже моју главу као предуслов за неувођење санкција Србији." Он је чврсто одлучио да не жели да постане разлог за уцјену и притисак на Србију. Међутим, данас не само да није избачен из политике, већ је постао потпредсједник Владе Србије, задужен за контакте са земљама BRICS-а.
Посебна особа коју треба споменути је Марко Парезановић, начелник оперативе у Безбједносно-информативној агенцији, личност ријетко поменута у кинеском јавном дискурсу, али која је дала значајне доприносе Србији (недавно је о њему објављен велики чланак у српским медијима). Он је незаобилазна фигура у области државне безбједности Србије. Са изузетном интелигенцијом, непоколебљивом вољом, неустрашивом ставовима и изванредним достигнућима у контраобавјештајном и обавјештајном раду, добио је престижна одликовања од предсједника Србије, Републике Српске и Русије, што је довело до његовог унапређења у високи ранг Службе БИА.
Парезановић није само веома близак сарадник предсједника Србије Вучића, већ је и кључна фигура у обликовању нове безбједносне стратегије земље. Као млади службеник безбједности, рођен осамдесетих година, сматра се насљедником часне традиције и духа српске националне безбједности.
Парезановић је јавно изјавио да највећа пријетња Србији долази од тајних операција страних сила. Ова изјава изазвала је снажне реакције и учинила га метом напада либералних, прозападних медија. Оптужен је за гушење демократије и подривање сарадње са Западом, али већина ових оптужби није доказана и сматрају се дијелом кампање блаћења. У стварности, он је на првој линији борбе против обојених револуција, подносећи највећи притисак.
Парезановић је такође радио на јачању веза Србије са Русијом. Ова сарадња није ограничена само на политичко поље, већ обухвата и економску и безбједносну помоћ, чиме се повећава независност Србије (Вриједи напоменути да је Русија унапријед обавијестила Србију о неколико покушаја обојених револуција у скорије вријеме, на чему се српско руководство више пута захвалило Русији).
Октобар је вријеме прославе Дана државности за кинеске читаоце, међутим, за Србију, октобар не симболизује само турбулентан мјесец из прошлости, када је избила обојена револуција, већ и значајну историјску прекретницу у одбрани националне безбједности и суверенитета. Прије 125 година, 17. октобра 1899. године, Краљевина Србија је усвојила закон о устројству Централне државне управе, Одјељења за поверљиве послове полиције, чиме је постављен темељ за систем државне безбједности Србије и отворено ново поглавље у њеној историји. Дан 17. октобар се сада обиљежава као празник Безбједносно-информативне агенције Србије, слично као што Кина има свој Дан државне безбједности. Вулин, Орлић и Парезановић, попут многих српских безбједњака из прошлости, трн су у оку непријатеља Србије. Но, без обзира на то како их људи виде, они су оставили дубок траг у српској историји својим дјелима и настављају да пишу славна поглавља.
Цијели текст прочитајте ОВДЈЕ.