Стево Грабовац - Два сусрета са Душком
Могао сам тада имати десет година, свијет је још увијек био млад и толико је ствари требало открити у њему.
Била је спарна средина љета, мој покојни отац и ја ишли смо према обали Саве, више се не сјећам правог повода те шетње. Но, сјећам се да су нам у сусрет ишла два човјека и срели смо се недалеко од хотела "Ада".
Брод је у то доба био прилично пуст, као да никог није било у граду, чак је и зујање аутомобила бивало тек повремено. Једног од двојице људи који су ишли према нама сам познавао. Боље рећи – знао сам ко је он, виђао сам његову фотографију у новинама, виђао сам га на телевизији. У то вријеме телевизија је имала два програма и особе које су се појављивале на екрану, нама обичним смртницима су изгледале као необично важне и недостижне.
А Душко Трифуновић је био "наш".
Сусретао сам га и прије у Броду, увијек елегантно обучена у сако и црну кошуљу, био је пјесник, а пјесници су били тада бесмртни људи који живе у школским читанкама, тако да је могућност да сретнете једног од њих била нешто на граници фантастике. Не знам описати тај осјећај, нисам знао ни тада – не бих рекао да је то дивљење, чак ни усхићење – просто ти су људи постојали у неком другом свијету, били су нестварни тамо унутар наших екрана. И кад их сретнете у стварности као да су се та два свијета неким чудним случајем спојила.
Душка Трифуновића сам виђао више на екрану него уживо. Знао сам да је један од тих људи из наших читанки, знао сам да је писао пјесме које су тада пјевали Здравко Чолић, Бијело дугме, Јадранка Стојаковић, Сеид Мемић Вајта и Тешка Индустрија, Индекси... знао сам то, јер такве ствари сазнате однекуд, чак иако се не трудите. Тад је било тако. А и ја сам тек почео да слушам музику и много тога нисам разумио.
На моје запрепаштење, Душко и његов сапутник су се зауставили и руковали са мојим оцем. Био је то кратак разговор, Душко се чак руковао и са мном. "Ово је мој син", рекао је мој отац. Не знам шта су то њих двојица разговорали, био је то вјероватно разговор типа "како је здравље и како живот". Са истим баналним питањима и истин баналним одговорима. Само, био је то Душко, ништа у вези са њим није било банално... поздравили смо се и кренули даље.
Када смо мало одмакли, готово сам сигуран да сам питао оца одакле он зна Душка Трифуновића. И сигуран сам да ми је отац одговорио, само ја се не сјећам шта је рекао. Вјероватно је узбуђење загушило његов глас. А у међувремену се десило толико тога и много је воде протекло Савом, спознали смо туге овог свијета и трагедије које су нас газиле, свијет више није тако млад и постојао је страх од онога шта још можемо открити.
Други сусрет десио се неких 35 година касније. У Сремским Карловцима.
Прво смо се изгубили. Мики, Борис и ја. Возили смо се Борисовом "шкодом" кроз непознат крај и тако нешто је било за очекивати. Малена мјеста са уским улицама гдје навигација пуно не помаже, јер је довољан само тренутак непажње па да се погрешно скрене.
Сат времена раније сједили смо са чика Пером Зупцем, у башти једног кафића у Новом Саду. Када смо стигли, јер смо и тада каснили, Мики је питао конобара: "Да ли је можда ту Перо Зубац?" Конобар је упитао: "Ко је то?" – и то је сасвим довољно говорило о начитаности младих људи. Можда и није, не треба никог осуђивати. Перо је стигао отприлике кад и ми, па смо се смјестили за сто, нас тројица док је Борис отишао да се бори за паркинг мјеста. С Пером смо углавном причали о Душку. Могло се са њим причати о многим стварима, он је био пјесник из „оних времена“ који је памтио толико тога и о много чему свашта знао, али прича је увијек некако скретала на Душка.
Перо се сјећао Душкових новосадских дана, оног тренутка када је отишао из Сарајева, како су рекли - задњим аутобусом који је још возио у том правцу, како су их заустављали, неки... у униформама... свако је тад носио униформу и пушку... били су нечији, за неког су ратовали или се спремали да ратују. И каже да су их пустили јер је неко од њих препознао Душка. Па онда је причао о томе како је неко вријеме Душко боравио код пријатеља и познаника, углавном код људи које је упознао током своје богате књижевне каријере. Није имао гдје да спава, храну су му доносили. Али Душко никад ништа није тражио, код сваког би се задржао једва пар дана и онда отишао. Није хтио никоме да буде на терету. У Перином гласу било је доста туге, био је скоро на рубу плача и вјероватно би се препустио сузама да ово није био наш први сусрет и да ми ипак нисмо били странци. Говорио је са нескривеном љубављу према Душку. А онда је причао о томе како је Душко један период живио у возу; користио је своју избјегличку потврду за бесплатно путовање – отишао би до мора, мало спавајући у купеу, прошетао би, појео конзерву сардине, а онда се вратио. И тако укруг... сваки дан. Ћутио је, није ником говорио о својим мукама. Нико није морао да зна. Можда нико није ни желио да зна. Сви су тада имали превише својих мука.
И биле су ово познате ствари, толико је времена прошло и све се већ знало, била је позната Душкова, али Перо је то причао на такав начин да је звучало као да све први пут чујем. Он нам је и објаснио гдје се налази његов гроб и како да га нађемо.
Јер послије су дошла нека друга времена и Душко је живио у једној малој кући у Сремским Карловцима, одмах близу гробља и често се шалио на тај рачун: "Нећете морати далеко да ме носите".
Растали смо се са Пером и отишли до оближње цвјећаре. Микијева жеља је била да идемо на Душков гроб, мени је то дјеловало сасвим нормално, дуго смо причали о томе – кад већ идемо у Нови Сад, онда би био ред да посјетимо Душка. Кад већ нисмо имали могућности прије. И кад већ прије није било неких других прилика за сусрет.
Купили смо један лијеп букет цвијећа и запутили се ка Сремским Карловцима. Питали смо неке људе како стићи до гробља и они су нам објаснили. А онда смо промашили главну капију и отишли на задњу. И тако, испред нас је било море споменика са именима људи за које никад нисмо чули, који никад нису чули за нас, били смо странци у животу и сад и овако – странци у смрти. Штрчале су узвишене куполе и плоче са именима и фотографијама, фигуре анђела или бисте које се надносе над посљедњим домовима. Цијели непрегледни низ. Дрвеће се надвијало са свих страна правећи густу хладовину. Није се чуло ништа сем цвркута птица.
Требало нам је времена да схватимо како смо погријешили улаз и онда је било лакше. Перо нам је објаснио како изгледа Душков гроб и гдје се налази – "не можете промашити" – рекао је. Био је направљен од бијелог мермера и то посебне врсте. Није био превише импозантан да сте га могли видјети с које год стране да погледате, морали сте, бар приближно, знати гдје идете. На узглављу гробнице налазила се Душкова слика, препознатљива, рекао бих, црна кошуља, сако, иста сиједа коса. Испод фотографије стајало је његово име и презиме исписано златним словима. А испод је писало – „пјесник“. Испод година рођења и смрти стајао је кратки стих – „пријатељи бивши и будући – памтите ме по пјесмама мојим“. Био је то стих из пјесме – "Пристао сам бићу све што хоће", коју је својевремено прославило Бијело дугме. Перо нам је рекао како је Душко желио да на његовом гробу заправо стоје други стихови:
Све сам учинио да будем господин
а сунце му пољубим –
погледај ово
Био је шерет и шаљивџија чак и у смрти.
Душко је био наш. Нас тројица; Мики, он и ја – одрасли смо под истим посавским небом, са истом равницом која је пуцала испред нас, на истој обали ријеке Саве. Сва тројица смо одрасли у временима која нису била згодна за одрастање. Само, Душко у једном времену, давно прије нас, а ми доста касније. У вријеме док је он спавао по возовима, ми смо одрастали. И читали неке његове пјесме. Ја се сјећам "Поплаве" и стиха с којом почиње: "пукла равница, а пукла брана, па нема о што да удари вал..." памтио сам тај стих, дјеловао је страшно, као предвиђање свих наших апокалипси.
Тек касније, спознаћу и неку другу страну; једну дубоку и искрену самоћу коју његове пјесме носе у себи, поред свих заиграних пјесама у којима су риме биле мајсторски послагане онако како то само најбољи знају да ураде. Љубав и чежњу у овим стиховима можете осјетити тек кад је и сами прођете, а дубока питања о смислу постојања тек наслутити кад будете довољно стари да се и сами запитате сличне ствари. Никада то нису биле "лаке ноте" и лепршаве пјесмице, само требало је имати петљу па то признати. Душко је у себи носио голему тугу, тугу свијета, онако како је само врхунски пјесници могу носити. Није она за нас остале, јер би нас самљела својом тежином.
Стајали смо тако и ћутали. Да је некако могао, готово сам сигуран да би се Душко сјетио нашег првог сусрета, близу обале Саве. А и да не би, слагао би да се сјећа, али из неког разлога вјерујем да би знао ко сам ја. Зато што је он знао такве ствари. И тако, онда би опет причали о неким баналним стварима; о животу и оном око њега. Само што ту ништа не би било банално.
Подне је већ одмакло, дан је кретао према вечери, протицање времена нико није успио да заустави. Одавде се лијепо видио Дунав, чини ми се или сам само тако желио да вјерујем, али угледао сам једну велику роду у даљини. Као некакав знак.
Стајали смо и ћутали. Било је вријеме да се поздравимо.
...на тешком путу у сазнање
да је сав живот умирање...
све о животу кад се сазна
остане само злочин и казна
и самообмана – има правде
и самоодбрана – нисам одавде!
Душко Трифуновић (13. септембар 1933. г. - 28. јануар 2006.г.)