Ђоковић: Олимпијске игре су круна моје каријере, мотивишу ме гренд слемови и репрезентација (ВИДЕО)

Новак Ђоковић (Фото: EPA-EFE/CAROLINE BLUMBERG/илустрација)

Ђоковић је пред дуел Дејвис купа у ком се Србија током викенда састаје са Грчком издвојио вријеме како би се присјетио најзначајнијих детаља из своје богате каријере, али и објаснио због чега му је побједа на олимпијском турниру најдража у каријери.

- Има више разлога због којих је олимпијско злато најзначајније достигнуће у мојој каријери, али је главни тај што сам поново имао прилику да представљам своју земљу на најзначајнијем спортском догађају који се одиграва тек сваке четири године. Други разлог је то што је моја олимпијска каријера до сада била турбулентна. У Пекингу сам дошао до бронзе, након чега сам одиграо још три турнира и на два изгубио у борби за бронзу. То су вјероватно и најтежи порази у мојој каријери - рекао је Ђоковић.

Додао је и да је било више фактора који су допринијели томе да се олимпијско злато издвоји у мноштву трофеја које је освојио.

- Олимпијада се одиграва сваке четири године и због тога је изузетно драгоцена, иако ми тенисери имамо четири велика турнира годишње. Чињеница да на четири досадашња учешћа нисам ушао у финале, да сам ушао на Олимпијаду без титуле ове године, као и да сам оперисао колено два мјесеца прије Париза, био поражен у финалу Вимблдона, али и да имам 37 година, учинили су побједу посебном. Гађао сам златну медаљу и због тога ми је и сам пласман у финале значио много, али је циљ била побједа - додао је Ђоковић.

Говорио је Ђоковић и о притиску с којим се суочава и у позним играчким годинама.

- Притисак је увијек присутан, нарочито кад се очекује да увек побиједите. Ја сам увијек самокритичан и очекујем доста од себе, те стога доста времена проводим припремајући се како бих могао да увијек будем на максимуму. Ствари су се промијениле у посљедње вријеме, ту су и године и морам да темпирам форму за оно што има највећи значај, а то је ове године била Олимпијада. Много ми је лакнуло када сам знао да ћу бити спреман послије повреде - објаснио је Ђоковић.

Истакао је и да није имао додатни притисак, који зависи од квалитета игара, с обзиром на то да је био у потпуности спреман за олимпијски турнир.

- Додатни притисак зависи од форме, од тога како сте играли на турниру. Ја до финала ниам изгубио ниједан сет, а и побједа против Надала ми је била јасан знак да сам у доброј форми. Био сам физички и ментално спреман. Знао сам да ме много људи у Србији гледа и бодри и осјећао сам ту енергију, те је тај додатни притисак био мањи. На Ју-Ес опену нисам био сто одсто спреман, те сам у сваки меч улазио нервознији него што је то био случај пред финале Олимпијаде - рекао је тренутно четврти тенисер свијета.

"Значај Олимпијских игара сам осјетио тек током свог првог учешћа"

Према његовим ријечима, није био свестан важности Олимпијских игара све до првог учешћа у Пекингу.

- Олимпијада ми је била звијезда водиља. Када сам почињао да играм тенис, сан ми је био да освојим Вимблдон и будем први на свијету. Тенис није класичан олимпијски спорт гдје спортисти чекају четири године на Олимпијаду и за њу се спремају највише, те је стога нисам доживљавао на исти начин када сам био мали. Тек када сам отишао на прву Олимпијаду и осјетио тај дух олимпијског села у ком се налази 10.000 најбољих свјетских спортиста, схватио сам да се то не може доживјети на другим такмичењима - истакао је Ђоковић.

Додао је да је имао велику подршку српског тима у Паризу, али и да је избјегавао задржавање у олимпијском селу услед превелике пажње коју су му поклањали други спортисти.

- У Пекингу сам боравио у селу цијело вријеме, док сам овог пута одлучио да будем ван, како бих могао да се фокусирам на изазове који ме чекају. Међутим, посетио сам село неколико пута и желео сам да одем до мензе и теретане и било ми је супер да подијелим искуства са другим такмичарима, али је дошло до презасићења те сам једном приликом и одустао од одласка у мензу. Био сам и у просторијама у којима је боравила наша делегација и оно што су ми приредили када сам дошао са златном медаљом јесте нешто што ћу памтити читавог живота. Било ми је готово непријатно од толике подршке и не знам како бих могао да им се одужим за све то - рекао је српски тенисер.

Присјетио се освајач 24 гренд слем турнира и савета које је дао ватерполистима када су проживљавали тешке тренутке у Паризу.

- Ситуација са ватерполистима се једноставно десила и била је непланирана. Не желим да кажем о чему смо све причали, али се једноставно задесило да сам био ту када су имали састанак и нису били у добром расположењу, што потпуно разумијем. Од њих су очекивања увијек највиша и чим дође до пораза дјелује као да је смак свијета. Ја сам више подијелио нека своја искуства јер су ме замолили за савјет, тако да ништа од тога није било планирано. Не волим да дајем савјете, већ да преносим искуства у којима се неко можда пронађе - објаснио је Ђоковић.

"Први гренд слем трофеј ме је увео у друштво најбољих"

У другом дијелу разговора, Ђоковић је говорио о својим учешћима и успесима на гренд слем турнирима. За почетак је објаснио због чега је освајање првог Аустралијан опена било пресудно за развој његове каријере.

- Нисам тада знао да ћу имати тако добар учинак на том турниру. Верујем у судбину и да се неке ствари дешавају с разлогом. Након првог гренд слема сам почео да верујем да их могу освојити више и да могу да се умијешам у ривалство између Надала и Федерера. Мучио сам се наредних година са њима и због тог ривалства сам морао да задрем дубље и са својим тимом нађем стратегију за физички и ментални развој како бих могао да им парирам. Кључна је била друга половина 2010. године, када смо освојили и Дејвис куп и након тога сам почео да нижем успјехе у Аустралији, гдје постоји велика српска заједница која ме је увијек подржавала - изјавио је Ђоковић.

Објаснио је и због чега ужива у наступима у Аустралији.

- Тамо је и лепо вријеме када је овдје зима и нарочито ми пријају ти ноћни мечеви. Такође, Аустралијанци много цијене спортисте и цијели град живи за тенис тих мјесец дана. Још један од разлога је и то што се игра на почетку године, а ја волим да сезону започнем на што бољи начин - истакао је десетоструки првак Аустралијан опена.

Објаснио је и на који начин је од најранијих дана, под утицајем породице и првих тренера, градио самопоуздање.

- Самопоуздање сам градио пре свега угледајући се на свог оца, који је увек био упоран и вјеровао је у мене чак и када ја нисам. Ту је била и мајка, која је у 70 квадрата издржавала четири мушкарца, а ја сам изабрао најскупљи спорт у вријеме санкција и веома тешких услова за живот. Био ми је потребан неко ко ће да вјерује у мене и ко ће да ме гура без обзира на то ко је преко пута мене. Тако сам научио да вјерујем у себе. То је потекло из куће, а касније су дошли и Јелена Генчић, моја тениска мајка, као и мој тениски отац Ники Пилић, који су ми својом ризницом знања помагали и усмјеравали ме како тактички, тако и емоционално - рекао је Ђоковић.

"Надал је једини разлог због ког сам касно освојио први Ролан Гарос"

Након тога је причао о Ролан Гаросу и Рафаелу Надалу као главном разлогу за нешто тежи пут до тријумфа на Отвореном првенству Француске.

- Надал је вјероватно једини разлог због чега је било потребно много времена да се освоји Ролан Гарос, како за мене тако и за Федерера. Био је готово непобиједив ту, а ја сам имао прилику да га побиједим три пута. Нико никада вјероватно неће имати скор какав он има тамо и због тога увијек има и улогу фаворита, због чега знате да ћете морати да одиграте најбоље што можете како бисте га побиједили. Са друге стране, то је победама над њим у Паризу давало посебан значај - изјавио је троструки освајач Ролан Гароса.

Присјетио се и повреде коју је задобио на овогодишњем Ролан Гаросу, због које је био угрожен његов наступ на Олимпијским играма.

- Прво што сам помислио када сам се повредио било је да ћу пропустити Олимпијаду, због чега сам се забринуо. Међутим, пре операције су ме увјерили да ћу, ако захват и рехабилитациони процес прођу без проблема, сигурно бити спреман за Париз, док је Вимблдон био знак питања. Након операције сам се осећао добро и опоравак је текао одлично, те сам играо и на Вимблдону, а када сам ушао у финале отклонио сам све сумње о повреди. Стезник сам носио превентивно, али нисам размишао о колену на Олимпијади - истакао је Ђоковић.

"Вимблдон има посебно мјесто у мом срцу"

Услиједило је евоцирање успомена на први освојени Вимблдон и дочек који му је приређен у Београду.

- Дочек који ми је приређен када сам освојио први Вимблдон и постао број један био је нешто уникатно и јединствено. Од аеродрома, па до Скупштине и гомиле људи који су се сакупили. Тада сам имао и прилику да представим људе који су ми помогли током каријере и жртвовали се за мене - започео је Ђоковић причу о свом омиљеном турниру.

Након тога је објаснио због чега му је трећи гренд слем у сезони омиљени турнир.

- Вимблдон је увек имао посебно мјесто у мом срцу. Са четири или пет година сам одгледао свој први меч у каријери и то је било финале у ком је Сампрас освојио Вимблдон. Заљубио сам се у ту зелену траву и бијеле униформе, као и у традицију коју нема ниједан други турнир. Због тога ми је Вимблдон омиљени турнир, као и већини играча - рекао је Ђоковић.

"Мотивишу ме гренд слемови и играње за репрезентацију"

Што је Ју-Ес опена тиче, најрадије се сећа прве титуле коју је освојио пре 13 година.

- Први пут је увијек посебан и стога ми је и први трофеј у Њујорку 2011. године вероватно и најдражи. Међутим, ту је и тријумф над Федерером, који је у том периоду играо свој вјероватно најбољи тенис на тврдој подлози. Публика је такође била на његовој страни и велики је успех што сам остао присебан и успио да га побиједим - изјавио је српски тенисер.

На крају се осврнуо на предстојећи меч Дејвис куп репрезентације Србије против Грчке, али и на освајање тог такмичења које сматра једним од својих највећих успјеха у каријери.

- За сада све тече у најбољем реду. Мене сада мотивишу гренд слемови и играње за репрезентацију. Остали турнири ме мање мотивишу и служе ми прије свега за подизање форме за најважније изазове. Драго ми је што могу да будем на располагању репрезентацији и мом пријатељу из детињства Виктору Троицком, с којим сам и освојио Дејвис куп. Уз Олимпијаду и Вимблдон то је свакако највећи успјех у мојој каријери. Када играте за репрезентацију имате подршку селектора, саиграча и у нашем случају тада и публике, што доноси додатни подстрек. Формат такмичења се промијенио, тако да позивам публику да дође да нас подржи у мом можда и посљедњем наступу на домаћем терену у Дејвис купу - закључио је Ђоковић.