Навршила се 31 година од масакра 88 Срба у хрватској акцији "Медачки џеп"
Из Документационо-информациони центар Веритас подсјећају да је међу жртвама ужасног злочина било 17 жена, а међу убијеним цивилима чак 26 људи старијих од 60 година, док је међу онима чија тијела још нису пронађена, чак шесторо људи који су били старији од 71 годину када су убијени - четири жене и два мушкарца.
Хашки трибунал је за злочине почињене у овој акцији оптужио тројицу хрватских генерала: вршиоца дужности комаданта Зборног подручја Госпић Рахима Адемија, комаданта операције "Џеп `93" Мирка Норца и Јанка Бобетка, али је истрага против генерала Петра Стипетића обустављена пошто је, по ријечима Главног тужиоца, успио доказати "паралелну линију командовања".
Бобетку због болести оптужница није ни уручена, умро је у априлу 2003. године, а Хашки трибунал је 2005. године препустио хрватском правосуђу да суди Адемију и Норцу.
Хрватско правосуђе није их теретило за све убијене него само за убиство 28 цивила и пет војника, те за уништавање 300 различитих објеката, комплетно убијање стоке и тровање бунара.
Суђење у Хрватској се завршило тако што је Жупанијски суд у Загребу три године касније ослободио Адемија свих оптужби, а Норца, комаданта операције "Џеп `93", прогласио кривим за неспречавање, а тиме и за подржавање и охрабривање убистава четири цивила и пљачкање имовине, те убијање и мучење по једног ратног заробљеника.
Норац је осуђен на јединствену казну затвора од седам година, коју му је Врховни суд смањио на шест година.
Хрватско правосуђе је оптужило још тројицу припадника Хрватске војске командира извиђачке чете 9. гардијске бригаде ХВ-а Јосипа Крмпотића због допуштења подређенима да убију четворицу неидентификованих заробљених војника Републике Српске Крајине и наредбе да се пале и руше куће локалног српског становништва, те Велибора Шолају и Јосипа Мршића, припаднике исте јединице, због убиства старије неидентификоване женске особе.
Крмпотић је осуђен само за наређивање паљења и рушења српских кућа на три године, Велибор Шолаја на пет година и Јосип Мршић на три године затвора.
Иако је у поменутим судским поступцима неспорно утврђено да су у запаљеним кућама изгорјеле и четири жене, за њихово паљење нико није одговарао.
Веритас подсјећа да је хрватска војска од изненадног напада на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ 9. септембра до повлачења 17. септембра 1993. године систематски пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала заробљене и рањене људе, побила домаће животиње.
Према подацима Веритаса, убијено је 88 Срба, од којих 46 војника, шест милиционера и 36 цивила, међу којима 17 жена. Сва три села сравњена су са земљом по систему "спржене земље".
Међу цивилима је 26 људи било старије од 60 година, а иза хрватске војске није преостало живих српских рањеника. Као нестало се води још 11 људи, од којих су четири жене.
Tрагедија "Медачког џепа" одвијала се пред очима Унпрофора, који овај пут није био само пасивни посматрач, већ је активно учествовао у покушају да преузме контролу над овим подручјем и спријечи убијање, што им је и успјело након тродневних борби са хрватском војском и полицијом.
Хрватска је по завршеној акцији предала српској страни 52 тијела, а припадници Унпрофора су, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли још 18 тијела, два тијела извукли су припадници Српске војске Крајине, а једно је пронађено у априлу 1994. године.
Још 11 лешева, скривених у једној септичкој јами у Госпићу, пронашли су седам година касније, у мају 2000. године, истражиоци Хашког трибунала.
Неидентификовано је још седам пронађених тијела.
Резултати прегледа тијела на српској страни показали су да су убијеним Србима разбијане лобање, да су задобили многобројне прострелне ране из непосредне близине, као и да су им одсијецани дијелови тијела и да су живи бацани у ватру.
Командант Унпрофора генерал Жан Кот је 19. септембра 1993. године, послије комплетног обиласка поменутих села, изјавио: "Нисам нашао знакове живота, ни људи, ни животиња у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно".
У априлу 1991. године у Дивоселу је живјело 344, у Почитељу 307, а у Читлуку 129 житеља, скоро сви српске националности.
У септембру 2024. године у Дивоселу не живи нико, у Почитељу двије старице, а у Читлуку четири породице са укупно десет чланова.