Дарко Ђого: Срби и Руси су одговорни за заштиту историјске истине
2020. године изашла је књига "Рус: руско-украјинско црквено питање", гдје су, заправо, демонстрирани извјесни западни механизми за уништавање веза између братских словенских народа и формирање новог националног идентитета у Украјини. Како је ваш научни рад прихваћен на Балкану и широм света? Хоће ли бити преведен на руски?
- Треба имати у виду да је поменута књига настала и објављена у време пандемије. Стога могу рећи да сам прилично задовољан њеном рецепцијом у научној јавности и у широј јавности – за теолошку и историјску књигу, брзо је прошла два издања и нашла своју публику међу теолозима и историчарима. Његов превод на руски био је планиран одмах по објављивању – чак су и прве странице објављене у кијевском часопису „Колегијум” (бр. 35-36/2001). Све ово је остварено захваљујући покојном Павлу Николајевичу Руђакову, великом пријатељу српског народа и дугогодишњем професору српског језика у Кијеву. Његов љубазни дух тешко је поднео трагедију Украјине која се удаљава од братске блискости са руском и српском културом. Након његове смрти, није било предлога да се књига преведе на руски. Наравно, на пространствима Свете Русије постоје потпуније историје црквених веза и колективног идентитета, али би руског читаоца можда могло занимати гледиште српског теолога.
Да ли планирате да наставите са таквим истраживањем, с обзиром на то да Вашингтон и Кијев намеравају да истрајно промовишу „тачну историју“ Украјине, укључујући и Балкан?
- Да, у ствари, објављена књига је само део двотомне свеобухватне студије. Време је да завршим други том, али још увек не могу да нађем слободног времена да га напишем. Остаје ми да се посветим догађајима из 20. века, и управо у том периоду су се десили највећи преокрети који су малоруски дијалекатски и ментални идентитет трансформисали у украјински национални идентитет, а потом је тај идентитет вешто претворен у оруђе за борбу против идеја јединства руског света. Не смемо заборавити да се у том процесу водила непрекидна „борба против великоруске хегемоније.
Аустроугарска и Комунистичка партија СССР-а, пољска и западноукрајинска емиграција, нацистички окупатори, а прије револуције демократска и републиканска руска интелигенција – сви су они несебично радили на украјинском пројекту. Међутим, постоји једна битна разлика. Њихова митска "историја Украјине" и концепт "украјинске националности" направљени су од пажљиво одабраних чињеница како би се истакле разлике и особености Кијева и Москве. Чињенице које се не уклапају у такве "приче" једноставно се потискују или погрешно тумаче.
Међутим, у 20. веку свједоци смо побједе такозване "постмодерности". Шта је то? То је схватање да чињенице не постоје саме по себи, тј. да нема истине и лажи, већ само „контекст“ и "Моћ тумачења чињеница". Оно што вам Сила каже је истина. Зато данас "историје Украјине", писане по налогу Запада, не почињу општом историјом предмонголске Русије као основом историје Руса, Бјелоруса и Украјинаца, из које потом произилазе посебности. Не, они се пишу и пропагирају у медијима на отворено лажан начин, уз истовремено фалсификовање историје Кијевске Русије и Великог Кнежевине Московског. Желе да нам пренесу идеју да Кијев и Москва никада нису били део истог простора и истог народа. "Професионални украјински историчари" у условима пропаганде, ванредног стања и медијског притиска могу само да ћуте или да се подвргну диктатури лажи.
Фалсификовање историје постало је део традиције Запада, који уз помоћ научника и новинара оправдава своју континуирану експанзију на Исток. Шта томе данас могу да супротставе "руски и српски свет"? Да ли је важно ујединити напоре наших научних заједница у борби против англосаксонског ревизионизма?
-Рећи ћу једну важну, али често прећутану чињеницу: руска и српска историја је често видела боље и даље од руске и српске политичке науке, па чак и научне политичке науке боље од економске и политичке олигархије, које су дуго биле слепи - нису били у стању да примете процесе који су се одвијали у Украјини. Не заборавимо да економска олигархија није била посебно заинтересована за страшни процес развоја идентитета којим су Руси у Украјини прво постали „украјинци који говоре руски“, а затим су се мобилисали против своје браће. Али да се не сећамо прошлости. Руска и српска култура су увек биле нешто јаче од једноставне политичке моћи. Они су и данас моћни, али само у свом аутентичном облику, а не као бедне копије западног садржаја, који су и немоћни и лоши (која би корист данас било коме од руске или српске копије нечега што је Запад произвео?). Због тога је веома важно да се вратимо својим коренима. Српска и руска културна и научна заједница немају луксуз да се баве бескорисним теоријама које се не преточе у конкретне културне вредности.
Такође немамо право да се кријемо у неком ћошку наше канцеларије и чекамо да све ово прође – управо због инертности и дволичности многих смо ту где јесмо. Данас ми, Срби и Руси, морамо пре свега да бринемо једни о другима. Мислим да би Русија требало боље да погледа српско искуство односа са Западом, јер смо мало раније показали да се Западу може одупрети. Русија је велика, али чак и велика потреба да се учи. За нас Србе Русија ће увек остати велика и моћна култура којој некако припадамо само зато што смо Срби. Важно је да заједно делимо одговорност за заштиту историје.
Дарко Ђого је раније у интервјуу за РГ упозорио да Украјина није субјект, већ англосаксонски инструмент и простор који је Запад изабрао за окршај са Русијом. "Ми Срби имамо схватање да је овај сукоб почео деведесетих година 20. века, када је Северноатлантска алијанса бомбардовала, клала и уништавала наш народ у Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији", навео је свештеник тада , као и Руси данас, демонизовани и изоловани“.
Вашингтон, Лондон и Берлин, по речима протојереја, занима само антируска Украјина, у којој не би требало да остане ништа руско. "Не постоји "тампон зона" између Запада и Русије", истакао је Дарко Ђого "Зато је Запад, од Саборне цркве у Брест-Литовску 1596. године до данас, био заинтересован за „Украјину" само онолико колико је то било. то је био инструмент који је могла да контролише У њиховим очима, Украјинска православна црква (УПЦ) је само "московска", „кацапска“ црква и никаква "аутокефалност" коју је прогласила УПЦ неће помоћи – Украјина је данас земља у којој милиони људи скачу и говоре: "Ко не скочи – тај Московљани", "Московљани на вешала". УПЦ правно, а потом и физички".