Ко је био Ебрахим Раиси?
Изабран је за шефа државе на предсједничким изборима одржаним 2021. године и сматран је потенцијалним насљедником иранског врховног вође Ајатолаха Али Хамнеија, коме је био близак, преносе свјетски медији.
Раиси је у друштвеном-политичком животу државе заузимао више значајнијих функција у претходних скоро 40 година.
Дијете Исламске револуције и њен вјерни војник
Раиси је рођен у породици шиитских духовника 1960. године у Мешхаду, у сјевероисточном Ирану.
Основно образовање стекао је у једној од медреса у родном граду, а са 15 година одлази на школовање у град Комо, па потом у Техеран. Тврдио је да је дипломирао приватно право на Универзитету "Шахид Мотахари", гдје је касније, како је говорио, и докторирао.
Ипак, Раисијево образовање оспоравано је међу научном заједницом и иранском опозицијом, која је истицала да нема потврда да је заиста завршио средњу школу.
Као 19-годишњак је подржавао свргавање иранске монархије предвођене династијом Пахлавија.
Учествовао је у Исламској револуцији 1978. и 1979. године, под вођством ајатолаха Рухолаха Хомеинија, којом је са власти свргнут шах Реза Пахлави.
Посредовао је и у акцијама "Културне револуције" којима се инсистирало на томе да се иранско друштво у потпуности посвети начиу живот према, како је наводио, "нормама шиитског ислама".
Успон у новом систему
Раиси је политички стасавао упоредо са новоустановљеним друштвеним системом. Са 20 година је 1981. постао главни тужилац града Караџ код Техерана под образложењем локалних власти да је "узоран муслиман".
Средином осамдесетих се преселио у престоницу и брзо је напредовао у правосудној хијерархији. Са 25 година је постао замјеник главног тужиоца Техерана, а са 29 и главни тужилац у главном граду.
Главни тужилац Техерана био је до 1994, када је именован за начелника Генералног инспектората, гдје је провео наредних десет година.
Раиси је крајем осамдесетих, према извјештају Амнести интернешенела, ангажован у комисијама које су судиле политичким затвореницима и припадницима опозиционе групе Муџахедин е Калк (МЕК).
Опозиционаре су наводно наоружавали ирачки лидер Садам Хусеин и Ирак, одакле су организовали нападе на иранску милицију.
Ко се на каснијим суђењима изјаснио као муџахедин са учешћем у борбама против милиције, према извјештају, послат је у смрт, а процјењује се да је у судским процесима погубљено неколико хиљада људи, због чега је Стејт департмент три деценије касније санкционисао Раисија.
Санкције му је због кршења људских права увела и Европска унија.
Правосуђе и моћ
Замјеник шефа правосуђа Раиси је постао 2004. године и на тој позицији остаје такође деценију, прије него што је 2014. постао генерални државни тужилац. Од 2012. до 2014. године упоредо је радио и као тужилац Специјалног свештеничког суда на којем се духовним лидерима Ирана судило за недолично понашање.
Подржавао је репресију милиције према хиљамада демонстраната након вишемесечних протеста у Техерану и другим градовима послије резултата избора 2009. на којима је поново побиједио Махмух Ахмадинеџад, уз наводне изборне неправилности.
Поднио је оставку на мјесто главног тужиоца да би 2016. предсједавао једном од најбогатијих фондација у исламском свијету, Астан Кудс Разави, након смрти сталног вође организације, ајатолаха Табасија.
Одатле је 2017. кренуо у прву изборну трку, када је на јунским предсједничким изборима заузео друго мјесто, иза Роханија. Ипак, Ајатолах Али Хманеи је 2019. Раисија именовао за шефа правосуђа, на једну од најмоћнијих функција у земљи.
Био је пројектован и да замијени Хамниеја.
Шеф државе у доба масовних демонстранција
На изборима 2021. године је имао и подршку врховног вође, па је тријумф био исвјестан. Раиси је добио 62 одсто гласова, али уз рекордно ниску излазност од 49 одсто, јер су многи Иранци апстинирали због тврдњи о намјештеном изборном процесу.
Док је Рохани, који више није имао право да се кандидује због узастопних мандата, упамћен као релативно умјерени представник иранске политике и свештеник који је склопио нуклеарни споразум Техерана са свјетским силама 2015. године, Раиси је виђен као екстремно конзервативни представник шиитског система у Ирану.
Преузео је руковођење земљом у доба економске кризе и америчких санкција Техерану због наводног реактивирања иранског нуклеарног програма.
Потом се у септембру 2022. године суочио са таласом масовних протеста изазваних смрћу Махсе Амини, 22-годишње Иранке курдског поријекла. Амини је преминула под неразјашњеним околностима у полицијском притвору у Техерану пошто ју је претходно ухапсила и претукла полиција за морал због наводног неправилног ношења хиџаба.
Ирански грађани и студенти су се тада окупили на трговима више градова у провинцији Курдистан, одакле су се протести у наредним недјељама проширили на Техеран и остатак земље, упркос упозорењима Револуционарне гарде и паравојних снага о забрани протеста.
Избили су сукоби полиције и демонстраната у којима је погинуло најмање 250 грађана, а ухапшено је на стотине особа, а Раиси је оправдао понашање власти према демонстрантима.
Споразум са Саудијцима и неспоразум са Израелом
У марту 2023. године, Раиси је иницирао споразум о обнављању дипломатских односа са Саудијском Арабијом, седам година пошто су власти у Ријаду погубиле шиитског свештеника Нимра ел Нимра. Детан је успостављен уз посредство Пекинга, а испраћен је оштрим реакцијама израелских политичара.
Тензије са Израелом додатно су порасле од почетка сукоба у Појасу Газе у октобру 2023. године, а посебно након израелског бомбардовања иранског конзулата у Дамаску почетком априла. У гранатирању је убијено 16 особа, укључујући тројицу генерала иранске Револуционарне гарде.
Иран је узвратио првим директним нападом на Израел са иранске територије двије недјеље потом, одакле је, у знак одмазде, испаљено више од 300 дронова и пројектила, а Раиси је наредио акцију.
Западни медији су Раисија описивали као тврдолинијаша и политичара са конзервативним вриједностима, а ирански предсједник је више пута прије и током мандата подржао одлуке и идеје о исламској родној сегрегацији и већој исламизацији високошколских установа.
Између осталог, протежирао је и цензуру елемената западне културе у Ирану и контролу интернета, која је интезивно коришћена послије протеста 2022. Заговарао и развој иранског нуклеарног програма.
На спољном плану иранске политике, наставио је да спонзорише прокси групе на Блиском истоку, попут јеменских Хута и Хезболаха у јужном Либану.