Епископ Сергије: Ко и зашто клевеће патријарха српског
Писмо објављујемо у цијелости:
Прва страда истина и они који истину проносе, али и они који Истину живе. Зато је, готово у правилу, на удару Црква, од разних Грухоњића, Бурсаћа, Шуковића и остале евроатлантске дружине, којима, чини се, хонорар расте са сваким новим нападом на Цркву Христову.
У тој синхронизованој, беспризорној и лажној канонади увреда, прво слово њихових неистина погађа патријарха српског, јер је он онај који је глава свима нама, који персонификује нашу Свету Цркву. Зато је ударац у патријарха директан ударац у цијелу Цркву, која је овај измучени народ чувала и сачувала кроз дугих осам стотина година.
Циљ је очигледан. Срозати патријарха на њихов ниво, а Цркву обезвриједити, омаловажити и учинити неприсутном тамо гдје је одувијек била – у срцима њених вјерних чада. Да би у свему томе бар мало успјели, по друштвеним мрежама бљују отрцане кованице: „јеретик“, „папољубац“, „екумениста“... Све са циљем да посију сјеме неповјерења међу вјерујућима, да никне сумња према ономе у чију се вјеру, љубав, доброту и оданост Православној Цркви никада, ни на трен, није ни најмање посумњало.
Знајући животни пут патријарха српског, од његове ране младости до патријарашког трона, Србе ће бити тешко преварити, а колико Срби воле свог патријарха и колико патријарх воли своје Србе, као и све друге људе и народе, јасно је и птицама на грани. То се, чак, не мора ни знати. То се види и то се осјећа.
Како вријеме одмиче, постаје све јасније зашто је Црква некима „кост у грлу“. У времену када се разграђује породица, када се уништава образовни систем, када се намећу вриједности које ту нису, Црква стоји као „Стуб и Тврђава истине“, па је ваља, у том освајачком подухвату, ако не у потпуности разорити а оно бар учинити мање способном да брани и одбрани народ који она закриљује вијековима.
Ипак, памћење Цркве дуготрајније је од постојања многих народа, држава и евроатлантских институција. Зато Црква ћути и кад је нападају, не ропће кад је прогоне, не тужи кад је остављена, јер њена је глава Сам Господ. Зато и наш патријарх не проговора кад га обасипају лажима, знајући да ће се свака лаж распрснути као пјена од сапунице, јер је немогуће преварити народ који је преживио све што се преживјети може.
Са усана Његове Светости никада нећемо чути ни слово мржње, осуде, гњева, срџбе и било чега другог чиме би изневјерио Христа, већ само ријеч Јеванђеља, ријеч Господњу и ријеч спасоносну, којом гради мостове, спаја људе и народе, загријава охладњела срца и кријепи богочежњиве душе.
У том и таквом патријарху, какав је наш, Срби у тешком времену виде сламку спаса, која ће их, на немирном мору овога живота, довести до Лађе Христове, у којој за све и свакога има мјеста, баш као и у патријарховом срцу. Наш патријарх је и најбољи показатељ колико Господ љуби нашу Цркву Српску и наш народ, јер оваквог патријарха заслужују само добри народи које је Господ привео к Себи кроз огањ, сузе и невоље.
Зато, заједно са огромном већином нашег вјерујућег народа, молитвено загледани у Господа Христа и Светог Оца нашег Саву, с благодарношћу, љубављу и поштовањемо, можемо, требамо и хоћемо ускликнути:
Долгоденствуј, Свјатјејши Владико!