У Билећи представљена књига "Мирис шкије" о животу у херцеговачким селима
Алексић је рекао да је у тој, као и у претходној књизи истог наслова, кроз кратке приче које су истините или уско везане за истину, покушао да настави приказ херцеговачког села из времена када је оно било изузетно живо и када је у свакој кући живјело од 10 до чак 20 људи.
- Мирис шкије је, у ствари, мирис херцеговачке душе. Приче из ове књиге су смјештене у једном временском периоду у коме је шкија била само изговор да се одмори од тешких сеоских послова, између два товара, између двије бразде - изјавио је Алексић новинарима током синоћње промоције.
Он је рекао да се шкија или дуван у том периоду нису сматрали пороком, већ је то херцеговачки сељак радио да би одморио и људе и стоку за вријеме тешких радова.
- Херцеговачки домаћин у то вријеме био је домаћин једне патријархалне заједнице у којој је било и до 20 чељади и био је строг и градио ауторитет, а све с циљем да сачува ту заједницу и његова ријеч се није порицала - рекао је Алексић, описујући традиционалног херцеговачког домаћина.
Алексић је рекао да је прва књига, под истим насловом, објављена прије четири године и обје се састоје од деведесетак прича, међу којим има и оних из времена турске и аустроугарске окупације ових простора, па све до седамдесетих година прошлог вијека.
Он је најавио да ће наставити да сакупља ове приче и да их обрађује како би некадашњи начин живота на херцеговачким селима био сачуван од заборава.
Рецензент књиге Мирослав Радовановић рекао је да Алексићева књига "мирише српски и носталгијом за једним временом које је ишчезло", наводећи да је аутор учинио велику ствар што је тим кратким причама, које обухватају период дужи од два вијека спасио то вријеме од заборава.
- Херцеговац је бесмртан, а источна Херцеговина је српска Спарта и она је то кроз историју доказала, чувајући традицију, обичаје и свој народ. Мислим да су овдје најбољи витезови српског народа из тог периода - оцијенио је Радовановић.
Алексићева књига промовисана је синоћ у Билећи, у организацији билећког Завичајног клуба "Освит", а раније и у Невесињу, Берковићима и Требињу.