Радановић: Грбавица је болна рана српског народа
- Грбавица је од 1992. године била са свих страна опкољена муслиманском територијом. Људи са Грбавице су имали само један излаз, а то је било преко Враца да би могли да дођу до Пала - рекао је Радановић.
Он је истакао да је "Грбавица била пакао током три и по године рата".
- Ако је постојало најгоре мјесто за живот на свијету од 1992. до 1995. године то је била Грбавица, гдје су снајперима убијана и дјеца - рекао је Радановић.
Он каже да су, осим Грбавице, под опсадом били и Илијаш, Вогошћа, Илиџа и Хаџићи, јер су ове четири српске општине имале само један излаз на српску територију.
Радановић додаје да су под опсадом били и Неџарићи.
Он је навео да је на почетку рата сваки народ остао на своме у насељима у којима је био већина, додајући да су Срби имали земљиште у и око Сарајева, док је ужио дио центра Сарајева био муслимански.
- Западни дио Сарајева је био већински српски, а то су Илијаш, добар дио Илиџе, затим Вогошћа. На око 70 одсто територије општине Стари Град била су већински српска насеља, а са јужног дијела Враца, Грбавица и данашње Источно Ново Сарајево. Ту су Срби живјели вијековима - рекао је Радановић.
Он је истакао да је концепт да је Сарајево био град под опсадом неодржив, јер је однос снага био три на према један у корист Бошњака.
Радановић је рекао да су муслимани у Сарајеву током рата имали храну од различитих донација, гас им је несметано достављан, снабдијевање воде је било уредно, а сву помоћ коју су добијали у наоружању су добијали илегално, с обзиром да је на снази била забрана увоза оружја у БиХ.