Преживјели логораши поручују - прошлост не смије бити заборављена (ВИДЕО)
Добрила Кукољ са само десет година, одведена је у злогласни Јасеновац у којем је изгубила 31-ог члана уже и шире породице. Каква је судбина чека, знала је на самом уласку у најпознатију фабрику смрти за вријеме Независне Државе Хрватске. Милости није било ни за дјецу.
- Улазак у сам логор, гледам какав је то шок. Матери узимају дијете, мало у нарамку и набијају га на колац, на бајонету и бацају га псима преко главе. Мајку ножем пробадају - присјећа се Добрила Кукољ преживјели логораш из Јасеновца.
Монструозност усташких џелата прелазила је границе здравог разума. Болест, умор и немоћ, слабих жена, за њих су били повод за смрт. О једној таквој, свједочи и Добрила Кукољ.
- Гледала сам кад су њу узели и на пању јој главу одсјекли. Плач, отимање дјеце, набијање на нож, сабљу, купљење дјеце за циглану, дјевојчице - каже Кукољ.
Доња Градина – највеће стратиште усташких логора, земља заливена крвљу невиних, чији је једини гријех био име и презиме, вјера и нација или отпор фашизму. У свом злочиначком усташком походу, нису бирали начин за убијање али ни средство, о чему свједоче малобројни преживјели логораши.
- Да су овде кад доведу, копају, ми кажемо раку, и они их побију. Послије долазе други да ове закопају, али другу раку копају и тако су они радили - каже Миле Вукмировић преживјели логораш из Јасеновца.
За најсвирепије начине смрти у НДХ-а није бирано ни вријеме ни мјесто, а разлог само један – зато што су Срби, Јевреји или Роми. Вријеме пролази, али не и сјећања на страхоте које су се десиле под окриљем Независне Државе Хрватске.
- Док год могу да ходам, док год могу да отворим уста и гледам, причаћу, казиваћу, молићу и оне који нису да кажу то зло, које не смије да се заборави и не смије да се избрише - поручила је Кукољ.
Порука је јасна – зло које је почињено никада и нигдје се не смије поновити. Па чак и онда, када о њима не буде било свједока, истина, мора живјети, а покољења и свијет не смију заборавити.