Двадесет и девет година од бруталног убиства српске породице Зец
Они су 7. децембра 1991. године убили Михајла Зеца /38/, његову супругу Марију /36/ и њихову дванаестогодишњу кћерку Александру. Преживјели су Гордана и Душан Зец, који су се сакрили у кући и тако промакли убицама њихових родитеља и сестре.
Убице никада нису одговарале за тај злочин, иако су га признале неколико дана касније пред истражним судијом. Признање је проглашено неважећим, јер је узето без присуства адвоката.
Породица Зец била је имућна српска породица у Загребу. Михајло Зец био је успјешан загребачки месар, а његова супруга Марија држала је кафић.
Пријетње породици Зец од стране хрватских ултрадесничара почеле су још прије распада СФРЈ, 1990. године.
Пет припадника резервног састава полиције, јединице која је била под командом Томислава Мерчепа, упало је у кућу породице Зец у Загребу у ноћи 7. децембра 1991. године. Хтјели су да ухапсе Михајла због наводних веза са крајишким Србима.
Михајло је приликом хапшења убијен у дворишту јер је, наводно, покушао да побјегне убицама, које су потом његову жену и кћерку одвели до планинарског склоништа дома "Адолфовац" на Сљемену и тамо их убили.
Након што су ликвидирали мајку и кћерку, њихова тијела су прекрили смећем. Неколико дана послије бруталног убиства, тијела је пронашао Маријин брат Златко Месић, који је и сам био припадник МУП-а Хрватске.
Убрзо потом ухапшени су припадници Мерчепове јединице - Муниб Суљић, Игор Микола, Синиша Римац, Небојша Ходак и Снежана Живановић - од којих су неки пред истражним судијом признали убиства.
Али, на суђењу је утврђено да пред истражним судијом нису имали адвоката, што су према закону за толико тешко дјело морали имати, па су њихови ранији искази избачени, а они ослобођени.
Правосуђе није процесуирало починиоце злочина, а исплата једнократне новчане помоћи Душану и Гордани Зец 30. априла 2004. остала је једини чин подршке хрватске стране преживјелима.
Тада је хрватска Влада, под притиском међународне заједнице, донијела одлуку да дјеци убијених Михајла и Марије Зец додијели износ од 200.000 евра, као помоћ за подмирење дотадашњих трошкова живота, јер су као малољетници остали без родитеља и без икаквих средстава за живот.
Александра, Марија и Михајло сахрањени су у Горњој Драготињи код Приједора, родном мјесту Михајла Зеца.
Суљић, Микола и Римац су ипак 2005. осуђени, али не за убиство Александре Зец, већ због убиства непознатог мушкарца у Пакрачкој Пољани. Најдужу казну од десет година добио је Суљић, који је први запуцао, Римац је осуђен на осам година, док је Микола као помагач у убиству осуђен на пет година затвора.
Након изрицања пресуде, у затвор је одведен само Римац, јер се Суљић и Микола, који су се бранили са слободе, нису појавили на изрицању пресуде.
У јануару 2010. године, одлазећи предсједник Хрватске Стјепан Месић смањио је казну Римцу за годину дана, што је изазвало жестоке реакције јавности у Србији, Републици Српској, али и Хрватској. Бивши хрватски предсједник Фрањо Туђман одликовао га је за ратне заслуге.
Муниб Суљић је умро у затворској болници 25. августа 2006. године.
Никола Ходак је у јуну 2005. године неправоснажно осуђен на годину дана затвора због покушаја изнуде.
Хашки трибунал је 2006. прослиједио хрватском тужилаштву "Досије Мерчеп" на 14.000 страница под шифром "Атлантис", гдје су документовани сви докази о убиствима иза којих стоје Мерчеп и његова јединица.
Мерчеп, који је деведесетих био и савјетник у хрватском Министарству унутрашњих послова, ухапшен је 11. децембра 2010. године у Загребу.
У мају 2106. године, након четворогодишњег суђења, Мерчеп је неправоснажно проглашен кривим за ратни злочин над српским цивилима и осуђен на пет и по година затвора.
Жупанијски суд у Загребу прогласио је Мерчепа кривим јер на подручју Загреба и Пакрачке Пољане није спријечио пљачке, злостављања, мучења и убиства цивила српске националности.
Мерчеп је умро прошлог мјесеца у 69. години.