Како је Српкиња Милица помогла Русима у одбрани Авале
За војне заслуге у борбама у Југославији 1944. године Василиј Соколов је награђен медаљом "За ослобођење Београда", коју чува његов унук Антон Соколов, дипломата у амбасади Русије у БиХ.
Ослобађајући Југославију заједно, раме уз раме са југословенским патриотима, Василиј Соколов је овдје пронашао много пријатеља. О овом тешком, али живописном периоду рата говорио је у низу приповедака под насловом „У земљи јyнака“. Једну од приповједака,уз сагласност његовог сина др Владимира Соколова објављујемо у цјелини.
Пут за Авалу
Између стрмих литица, умотан у мрачну завјесу четинарске шуме, провлачи се пут. Он, или се прибија уз стијену, или виси изнад стрмине и пење се све више и више, чини се, до неба.
Пут води преко планинског превоја. На њему се са тешкоћама могу мимоићи двоје сеоских кола. А сада, од подножја до врха превоја, пут је преплављен тенковима, артиљеријским самохоткама, камионима с пјешадијом, топовима, мотоциклима, двоколицама са провијантом, пољским кухињама...
Колона се пење узбрдо као тамно-сива огромна грдосија, врло дугачка и разноврсна. Не може се ни замислити било какав напад на широком фронту. Како ту може бити широки фронт, када је и претицање апсолутно строго забрањено.
Али вријеме не чека. Сједећи у тенку, пуковник Завјалов ту и тамо подигне мегафон и подстиче: "Брзина! Хајдемо брже! С времена на вријеме он се помаља из отвора на тенку, пуначак, али веома живахан, енергичан и некоме маше црвеном заставицом. Природним осећајем он сазнаје да негдје на средини колоне мотор аутомобила кашље као да је прехлађен. Опет ставља слушалице. Клушине, зове он. — Чујеш, Клушине. Мотор ће зарибати на твом камиону. Добро пази на њега. Оде ти глава ако направиш застој. Нама треба брзина!"
Бригада Завјалова је стрела фронта, како су је назвали у Трећем Украјинском. Она је прва тукла непријатеља у Молдавији. Она је прва стигла на Балкан. Сада се, у претходници војних јединица које је послао маршал Толбухин, Завјаловљева бригада пробија кроз планинске кланце према Београду.
У сусрет колони јуре облаци. Кестенови и ораси шуме као да је невријеме, вјетар пребира црвено изребарено злато на лишћу. Пут се пење до небеских висина. Постало је сасвим хладно. С десне и лијеве стране као у чопору притискају огромне стјеновите планине са дрвећем које је израсло из самог камења и сада стоји попут горостаса.
А тенкови – те челичне грдосије – пењу се све више и чини се да већ подупиру облаке. Мало са стране уздиже се планина Авала. Оне који су покушали да се пробију према Београду, дочекала је фашистичка густа ватра. Неки тенкови су запаљени, а главни конвој тенкова, аутомобила и оклопних аутомобила одступио је назад. Извидница је извијестила да је Авалу непријатељ претворио у упориште. Испреплетени лавиринти ровова, препреке од бодљикаве жице, заклони, митраљеска гнијезда с пушкарницама у стијенама – истинско камено упориште. Ровови и траншеје протежу се дуж брда по спратовима, а прилази до њих заштићени су ватром.
Завјалов сједи на стијени, забринут и замишљен. Ићи напријед, па шта буде, то је непромишљено. А заобилазни путеви не постоје. Позвао је официре да заједно размисле како да поступе. Како би било да концентришу уз планину сву артиљерију, да туку из тенкова, из свих врста пјешадијског наоружања, да направе такву ватрену завјесу да непријатељ не може ни главу да помоли? И послије тога да планину заузму на јуриш.
— Добар план! Само ми је жао што ће многи фашисти побјећи — примијети мајор Клушин.
— Јесте штета, сложи се Завјалов. —Требало би да их ударимо још из позадине. Након неког времена сазнало се да постоји и таква могућност. У штаб је дошао југословенски официр — представник Пролетерске дивизије. Казао је да борци дивизије чекају сигнал за заједнички напад. Потребно је само усагласити дејства заједничког напада. Као помоћ Југословенима издвојена је група војника наоружана аутоматима и минобацачима.
— Нама треба брзина. Да, да, велика брзина!— казао је Завјалов југословенском пријатељу.
Овај се осмијехну и одговори:
— Код нас ће бити брзина друже!
Када је испратио Србина, Завјалов се нагнуо над картом. Његове свијетле обрве се намрштише.
— Брдо ћемо заузети, рече он, обраћајући се мајору Клушину, — али с којим снагама да га задржимо? ... Очигледно је да ћеш ти, друже Клушин, морати да са својим батаљоном држиш одбрану.
— С батаљоном? Зашто да сједим на њему? —зачуди се мајор, који је такође једва чекао да учествује у кампањи на Београд.
— Бојим се да нећеш имати времена да на њему сједиш, — рече Завјалов. — У нашој позадини налази се њемачка алпска дивизија .... А ми овдје не можемо да држимо сву бригаду. Не можемо! Мораћеш сам да задржиш непријатеља и надам се да ћеш успјети.
Прије напада на планину почела је са паљбом пољска артиљерија. Топови су пуцали с некаквим металним и промуклим звуком. У грмљавину артиљерије помијешала се пуцњава тенковских топова. Ватрени удар трајао је петнаест минута. Петнаест минута, све што је могло пуцати, слало је на непријатеља гранате и заливало његове положаје ужареном лавом.
Нижи нивои планине били су прекривени тамно мрким пламеном. Горило је грмље, смоласто дрвеће, маховина на камењу. Чинило се да и саме стијене горе. У то вријеме моторизовани стријелци су почели да са свих страна опкољавају планину, скачу с камена на камен и пењу се уз стрме стијене. Послије тога на сигнал црвене ракете почео је јуриш.
Завјалов је чекао овај одлучујући тренутак. Повео је колону тенкова директно путем у подножје Авале. Заглушени паљбом, Нијемци су ћутали. Истина, понегдје су штектали њемачки топови, али су пуцали ријетко и нетачно. Тенкови изађоше на отворени простор и устремише се ка Београду.
Колона је брзо нестала иза завоја на путу.
А када је ишчезао и посјљедњи камион, мајору Клушину се дословно нешто сломило у грудима. Нијемце су избацили са планине, и то је донијело радост нашим војницима. Али бринуло је нешто друго – непријатељска алпска дивизија, која сваки час може да нагрне с леђа.
Након око пола сатa стражари су јавили да је примијећено кретање велике непријатељске колоне. То је била баш та планинска стрељачка дивизија. Мајор је знао да ће непријатељ очајнички покушати да се споји са својим главним снагама. Фашисти ће се пробијати истим јединим путем који иде поред планине Авале. — Навалиће на нас, — помислио је Клушин и поново размотрио позицију свог батаљона и југословенске чете.
Изненада Клушин је зачуо иза себе шуштање и окренуо се: прилази му курир.
— Друже мајоре, једна Српкиња тражи да је примите — рапортира он.
— Каква Српкиња? Откуда сад она овдје?
— Ко би је знао... Каже да жели да види вас... то јесте, жели да види команданта. Лијепа, носи панталоне, додаде он шаљиво.
— Па хајде, зови је.
Убрзо се појави дјевојка, потпуно препланула, лијепа, иако, истину треба рећи, њено прелијепо лице помало су квариле њене широке усне. Носила је смеђе панталоне боје у складу са планином и јакну. Ступајући с ноге на ногу, као кривац, она у почетку није знала шта да каже, само очи, њене велике и тамне очи, гледале су зачуђено и радосно. Затим је одједном почела да говори брзо, као да настоји да у плотуну испуца све што мисли.
Дјевојка се звала Милица Миловић, испоставило да ратује већ трећу годину од времена када су непријатељи окупирали њену родну земљу.
— Нећу се вратити кући све док овдје има макар један Шваба. Да је жив! Макар један! — понавља она.
На мајорово питање шта јој треба, Милица одговори:
— Хоћу оружје. Дајте ми оружје!
— А знате ли да пуцате?
— Знам.
— И није вам страшно?
— Није. Уопште ми није страшно, додаде она и затресе главом.
Тек сада је мајор видио колико јој је дуга коса. „Сјајна дјевојка. А шта да буде рањена или... — Клушин се намршти, уплашивши се чак и да замисли њену погибију.
— Нас има много и ми ћемо сами њих савладати. А ви не смијете да улазите у пакао. Не смијете! — рече он.
Хладан ироничан осмијех прође по дјевојчином лицу. Затим се њено лице смрачи. Тамно смеђе велике очи гледале су испод обрва са пријекором.
— Дајте ми оружје! — инсистира она.
— Ви не смијете да подвргавате себе опасности, понавља неумољиви мајор. Ви ћете да збрињавате рањенике. Је ли вам јасно, Милице?
Она кимну главом и ћутећи оде.
На најдаљим прилазима планини Авали почело је пушкарање. Одатле је стигао алармантни извјештај: противник је разбио наше положаје на путу и креће се даље. Нешто касније и поред саме планине разгорила се битка, толико интензивна да је одмах све постало обавијено барутним димом. Фашисти су, очито, хтјели да се из хода пробију према Београду, али су схватили да су силно заостали: у граду се већ водила битка. Поред тога, на путу заостале дивизије стајали су браниоци планине.
И Нијемци су пошли као суманути. Напад за нападом неколико сати заредом. Жути пјешчани пут био је прекривен лешевима у зеленим униформама. Непримијетно је пао сутон. Пуцњава је постепено престајала. Са првим зрацима сунца браниоци Авале, мокри, укочени од зиме, поново су ступили у бој. Недалеко од Авале, пут нагло скреће и одлази низбрдо у шикаре мјешовите шуме. Пошто нису имали снаге да се пробију отворено по путу, Нијемци су одлучили да планину нападну из шуме.
Мајор Клушин убрзо је одгонетнуо овај лукави маневар. Одабрао је најхрабрије војнике и повео их на најопаснији положај — до стијене која се надвијала изнад пута. Заједно с њима пошла је и Српкиња Милица. И премда мајор тврдоглаво није хтио да је води у опасност, Милица га је увјерила да се неће бавити ничим другим осим превијањем рањеника.
Шума је већ била пуна Нијемаца који су се иза грмља и камења извлачили на пут. Пуцали су, не штедећи патроне. Меци су попут града пљуштали по камењу и искресавали читаве водопаде варница. Али мајор Клушин и његови војници, заузевши повољне положаје међу стијенама, тврдоглаво нису дозвољавали фашистима да се пробију на планину. Повремено, осврћући се, Клушин је очима тражио Милицу. Она је умјела да се вјешто, попут тигрице, вере по стијенама и прикрадала се на најопаснија мјеста, износила рањенике, превијала их и поново се појављивала у самом паклу.
Са сваким минутом битка је постајала све жешћа и тежа за браниоце планине. Нијемци су већ мјестимично пресјекли пут, продрли до подножја планине, намјеравајући да одсијеку преосталу шачицу совјетских војника. Мајор Клушин позвао је Милицу да је пошаље назад, али њој ни трага није било. Изгледа да се и сама досјетила и извукла се.
Зна ли Завјалов како је тешко овдје његовим војницима ...
Ех, када би знао! А најгоре је од свега, када у таквој ситуацији понестане муниције. Војници већ броје сваки метак. И Клушин их има сасвим мало. У аутоматску пушку убацује посљедњи диск...
Нијемци су поново искочили и пошли у напад. Клушин је рафалом распалио дуж непријатељских редова, а када му је нестало муниције бијесно је бацио аутомат. Припремио се да зграби камен и дочека непријатеља грудима, када одједном, сасвим неочекивано, од некуда са врха поче да пуца аутоматска пушка. Загледао се и на самом врху стијене која се надвила изнад цесте угледо женску силуету. Била је то Милица. Стијена је била скоро окомита, а како се она узверала тамо — није се могло ни замислити.
Милица је залегла на камену избочину и одважно пуцала. Њени оловни редови покосиле су први строј непријатеља и приморали остале да стану и залегну. Повремено је Милица подизала главу и, видјевши мајора, пријатељски и несташно махала му руком и поново почињала да пуца.
— Удри их, удри, ђаволе! — викали су војници.
У јеку битке Клушин и његови војници почели су да обарају камење низ брдо. Оно је тутњало по стијенама, вукући за собом огромне груде земље, а све то падало је на Нијемце који су се пентрали уз подножје брда...
Иза завоја пута који иде према Београду, зачу се хука тенкова. Иако их још није видио, Клушин је радосно повикао војницима:
— Браћо, — наши су! Наши тенкови! Завјалов их послао!
Нијемци у почетку нису знали: своји или туђи? Али када су тенкови, грмећи гусјеницама почели да туку прилазе планини, фашисти су се престравили. Неки су пожурили да се сакрију у шуми, други су бацили оружје и стајали укочено са у вис подигнутим рукама.
Кад је битка престала, Милица је сишла са стијене, вјешто прескочила јарак и изашла на цесту. Забацивши главу уназад, Милица заустави поглед на стијени одакле је пуцала. Тамно, прекривено маховином и лишајевима камење—облуци, избраздано је мецима и гелерима.
— Ама, како сам се ја уопште попела тамо! —још увијек гледајући на стену, рече она. — Не бих други пут ни жива!
Мајор Клушин јој приђе и, не стидећи се, загрли је пред свима. Милица се на тренутак збуни, лице јој поцрвени. Затим стисну аутоматску пушку, која јој је висила на грудима и, истим упорношћу као и прије битке, рече:
— Дајте оружје! Узела сам од рањеног војника.
— Шта да се ради, нека вам остане. Доказали сте да знате да носите оружје, — одговори мајор.
Послије битке сви су пошли на врх, до гроба Незнаног војника.
Успон био је стрм. До врха се успињало широким степеница од грубо истесаног сивог гранита. Војници су дуго ишли уз њих, разгледајући сиве парапете са бронзаним бакљама. Стигли су на гранитну платформу, ограђену масивном оградом. У средини је подигнут масиван четвртасти лук, обложен сивим мермером, са кровом, који на својим раменима придржавају фигуре осам жена. Када се загледате у њихова лица, лако је примијетити да оне оплакују смрт незнаног јунака.
Испод лука на каменом поду, поравната с плочама лежи бакарна табла димензија човјечијег раста. На табли је уклесан натпис: "Овдје је сахрањен незнани војник.“ На табли се још налазе датуми: 1914–1918. По овим годинама није тешко установити да је незнани, али веома поштовани војник у земљи ратника, дао свој живот у тешким годинама Првог свјетског рата.
Сви који су дошли на гроб Незнаног војника скинули су капе и дуго стајали у дубокој тишини. Затим су почели да разгледају околину, која се широко и јасно видјела са врха планине Авале.
На југу су се видјели кровови кућа покривених цријепом, које су се низале на етажама по падинама брда, плантаже винограда и златно-жута поља Србије. На источној страни, као зелени шатор, пружале су се у даљину шуме и шумарци. На сјеверу, као да дише својим пуним грудима, водом богати, снажни Дунав.
Са запада се пружао поглед на широке квартове, на воћњаке и паркове, покривене гримизним лишћем, на сав Београд. Одавде, са врха чувене Авале, посебно је била видљива величина подвига и ослободилачког похода руских војника који су дошли у помоћ својој браћи.