X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Здравосфера
01/07/2020 |  09:39 ⇒ 11:24 | Извор: СРНА

Каран: Конститутивност народа на нивоу БиХ и ентитета - опасан политички принцип

Одлука Уставног суда БиХ о конститутивности народа у ентитетима донесена прије тачно двије деценије промијенила је унутрашњу структуру ентитета и обезбиједила "пуну заступљеност и заштиту народа и грађана на подручју БиХ", оцијенио је генерални секретар Владе Републике Српске Синиша Каран.
Синиша Каран - Фото: РТРС
Синиша КаранФото: РТРС

Каран је истакао да се ради се о примјеру гдје се Уставни суд БиХ јавља као творац Устава и врши његову ревизију, а његова основна улога је управо заштита неуставне промјене и уопште, заштита Устава БиХ.

- Може се рећи да се преко захтјева за усклађивање одређених одредаба Устава Републике Српске тражила промјена базних, темељних принципа Устава и уставног уређења БиХ - навео је Каран у ауторском тексту у данашњем "Гласу Српске".

Каран, који је и професор уставног права, наглашава да је неспорно, конститутивност народа на нивоу БиХ и ентитета опасан политички принцип који је своје разорно дјеловање /на уставну структуру и њену стабилност/ показао на просторима бивше СФРЈ.

- За постдејтонску БиХ конститутивност народа је основно уставноправно, али и политичко питање, питање оквира државног уређења, а не искључиво правно питање и никако није питање људских права и њиховог поштивања, која су лична, остварују се индивидуално и као таква су гарантована. Може се рећи да овакав приступ "генерализације" личних права кроз призму колективитета, питању поштовања људских права сигурно неће бити од користи, а може да нашкоди - истакао је он.

Каран наводи да с друге стране, а што показује дубоку подијељеност у друштвеном бићу које се поларизовало по "ентитетској линији", виђења интелектуалаца из ФБиХ су дијаметрално другачија и у спровођењу Одлуке о конститутивности народа виде крајњу одредницу "оних који су за провођење Дејтона и оних који нису за то".

- У исто вријеме, у сарадњи са међународним фактором су се величале `државотворне и патриотске снаге`. Компромиси код оваквих и сличних питања тражени су са овако поларизованих и до краја супротстављених полазних тачака, што се и данас, 20 година касније, испоставља као проблем, а не рјешење - истиче он.

Он је подсјетио да је тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић 6. фебруара и 31. маја 1998. године поднио Уставном суду БиХ захтјев за покретање поступка за оцјену сагласности одређених одредаба Устава Републике Српске и Устава Федерације БиХ са Уставом БиХ. У наведеном захтјеву оспоравале су се одредбе наведених устава, односно тражило се њихово усаглашавање са Уставом БиХ.

- Када је ријеч о Уставу Српске, испитивање сагласности са Уставом БиХ се односило на сљедећа питања: преамбулу Устава, констатацију да је Република Српска држава српског народа, граничну линију између ентитета, специјалне везе са СРЈ /сада Србијом/, екстрадицију, службену употребу српског језика и ћириличног писма, однос са Српском православном црквом, питање азила, питање супрематије одредби о људским правима, питање својине, области одбране, представљања у иностранству и питања у вези са представништвима, Народној банци, а посебно члан 138. Устава Републике Српске измијењен амандманима LI и LXV, који овлашћују органе Републике Српске да доносе акте и предузимају мјере за заштиту права и интереса Републике Српске против аката институција БиХ или Федерације БиХ - навео је он.

Када говоримо о Уставу Федерације БиХ додао је, наведене су сљедеће одредбе, односно питања која нису у сагласности са Уставом БиХ- као конститутивни народи наводе се Бошњаци и Хрвати, босански и хрватски језик као службени језици у ФБиХ, затим питање двојног држављанства, одбране, питање именовања шефова дипломатских мисија и официра у армији.

- У образложењу подносиоца захтјева наводило се "да своја суверена права на цијелој територији БиХ остварују сва три њена конститутивна народа - Бошњаци, Хрвати и Срби - заједно са осталим и свим грађанима БиХ". Посебно наводим сљедећи дио из образложења- "Према изричитој одредби Устава БиХ, устави и закони ентитета морају бити у складу са Уставом БиХ. Супрематија Устава БиХ нема изузетака" - појаснио је Каран.

Он је додаљо да је, поступајући по наведеном захтјеву, Уставни суд БиХ донио четири дјелимичне одлук е- прву дјелимичну одлуку на сједници одржаној 28, 29. и 30. јануара 2000. године, без учешћа судија из Српске, другу дјелимичну одлуку 18. и 19. фебруара 2000. године, такође без учешћа судија из Српске, трећу дјелимичну одлуку која садржи одлучење о конститутивности народа, на сједници одржаној 30. јуна и 1. јула 2000. године те четврту дјелимичну одлуку, на сједници одржаној 19. и 20.8.2000. године.

- Доношење треће дјелимичне одлуке представља својеврстан преседан у пракси уставних судова, односно промјену Устава БиХ. Не може се одлуком Уставног суда мијењати Устав БиХ, зато што постоји поступак за промјену Устава, али је Уставни суд овом одлуком проширио своја овлашћења и ставио се у позицију уставотворца - рекао је Каран.

Према његовим ријечима, мора се истакнути да надлежност Уставног суда БиХ није да мијења Устав БиХ, односно да својим одлукама мијења њено сложено, вишезначно, суи генерис, државно уређење.

- Доношењем овакве одлуке од Уставног суда БиХ отворена је могућност, касније настављена у великом броју случајева, да се сва она рјешења која није могуће спровести кроз редовне уставне процедуре или кроз остале институције БиХ у којима је при одлучивању увијек присутна клаузула заштите виталног интереса народа или ентитета, што подразумијева консензус на којем читава БиХ почива, проведу кроз његове одлуке, јер се једино у њему одлучује обичном већином - наводи Каран.

На овај начин, истакао је Каран, умјесто да буде чувар Устава БиХ, Уставни суд, супротно Уставу, постаје уставотворац, механизам за најједноставнији начин промјене Устава БиХ и слободно речено, фактор трајне нестабилности и латентне уставне кризе /ово су кључни елементи издвојеног мишљења тадашњег судије Уставног суда БиХ Сњежане Савић на ову спорну одлуку/.

- Разумљиво, другачија размишљања долазе из ФБиХ. Они сматрају да се активирањем ових механизама уставног судства /мисли се на апелациону надлежност Уставног суда/ на нивоу ентитета и на нивоу БиХ, може спријечити једна доста широка појава "круњења државног суверенитета" законодавством ентитета, те закључују да би "Уставни суд државе БиХ све те законе прогласио неуставним да је имао прилику да их оцјењује" - истакао је Каран.

Коначно, нагласио је Каран, Уставни суд БиХ одлучује на другачији начин у односу на остале институције БиХ, гдје обична већина представља кворум за рад и одлучивање, односно, како то утврђује наведена одредба Пословника о раду Уставног суда, одлуке се доносе већином гласова свих судија. Ниједан базни принцип заштите конститутивног народа и ентитета није заступљен.

- Не улазећи у ширу елаборацију овог питања, само констатујем да је високи представник 19. априла 2002. године донио Одлуку о измјенама и допунама Устава Републике Српске и Одлуку о измјенама и допунама Устава Федерације БиХ, узимајући у обзир да до датума доношења тих одлука ниједан ентитет није у цјелости испоштовао обавезе око усаглашавања Устава са споразумом који је раније донесен. /Претходно Представнички дом Парламента ФБиХ није усвојио амандмане на Устав, а Народна скупштина је усвојила нешто измијењене амандмане у односу на споразум - навео је Каран.

Он истиче да генерално, одлуке Уставног суда БиХ о конститутивности народа и на бази ње донесене одлуке високог представника имају за циљ да остваре неколико захтјева-заштиту виталног интереса народа, дистрибуцију кључних политичких функција, минималну заступљеност у владама ентитета, пропорционалну заступљеност у свим јавним органима власти, укључујући и судове.

- Суштински, њихов домет јесте покушај централизације БиХ и минимизирање значаја суверенитета и државности ентитета - рекао је Каран.