Српство у Бостану опстаје упркос немаштини (ФОТО)
Наду да ће опстати на огњишту дају им крст и звоно које се свакодневно јавља са Цркве Пресвете Богородице подигнуте средином 19. вијека.
Трајковићи су се раселили по бијелом свијету - неки из нужде, неки у потрази за бољим животом.
Остала је Круна са сином Сашом, његовом супругом Данијелом, и унучадима - Исидора /11/, Александра /8/, Теодор /5/ и Василије /2,5/.
Ову породицу су, како каже Круна, на просјачки штап довели двадесетогодишње безвлашће, крађе, пријетње, забране уласка у сопствену њиву, која је хранила двадесетак чланова породице, незапосленост.
- Имали смо двадесетак чланова породице - дјевери, јетрве, дјеца. Шездесетих-седамдесетих година прошлог вијека у нашем дому је било 26 дјеце, а данас смо жељни да се чујемо - каже Круна, чији је супруг Александар умро прије шест мјесеци.
Она наводи да овакве дане не би пожељела ни зулумћару.
- Све је у распадању, попут ове куће која је направљена прије стотину, можда и више година, и у коју више немамо образа да уведемо госта - прича Круна.
Њихову кућу од локалне цркве дијели магистрални пут са кога су их Албанци у првим поратним годинама непрестано засипали каменицама, али Круна наглашава да морају остати, да не смију дједовину, ако то нису радили у турско вријеме, крчмити и поклањати Арбанасима.
- На то нас опомиње звоно које се свакодневно јавља са Цркве Пресвете Богородице подигнуте средином 19. вијека на остацима старе Цркве Свете Богородице Јаворске, срушене у турско вријеме - каже Круна.
Крунина снаја Данијела наглашава да, иако су их безвлашће и зулум довели до просјачког штапа, дјеца нису гладна, иако се одричу много чега.
- Вјерујем да су нас сачували само вјера и ова светиња - Црква Пресвете Богородице и да ће нам молитве помоћи да дјецу изведемо на пут - истиче Данијела, којој су представници Српске листе и Министарства за заједнице и повратак у привременој влади Косова дали гаранције да ће њено четворо дјеце до краја ове године добити кров над главом - опремљену кућу од 64 метра квадратна.
Трајковићи заоравају око три хектара њива, а сваки пут док се Саша не врати са њиве Данијела и његова мајка Круна се у цркви помоле Богу да га сачува.
Саша каже да не зна како да прехрани четворо дјеце, те наводи да је његов отац, рудар, на пут извео њих десеторо.
Саша наглашава да ће се донаторима одужити тако што док је жив метар дједовине неће продати, нити ће кућу синовима кућити било гдје друго, осим у Бостану.
- Једино ако се буде радило о глави - наводи Саша.
У селу Бостане, које се први пут помиње 1432. године и у којем је, према записима, формирана прва црквена општина на Косову и Метохији, које је и због нужде постало административни центар општине Ново Брдо, живи око 250 Срба од близу 500, колико их је било до прије неку годину.
У овом селу није било мушке главе која није за "хлеб и уз хлеб" зарађивала копајући руду у оближњем новобрдском руднику олова, бакра и злата.