Уставни суд није прихватио иницијативу за оцјену уставности Закона о јавном окупљању
Уставном суду Републике Српске поднесена је иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 3 став 3 Закона о јавном окупљању у којој се наводи да оспорена законска одредба није у сагласности са појединим члановима Устава Републике Српске, Европске конвенције о људским правима и Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
Чланом 3 став 1 Закона о јавном окупљању прописано је да је простор примјерен за јавни скуп јавно мјесто које је приступачно и погодно за окупљање лица чији број и идентитет није унапријед одређен и на коме окупљање грађана не доводи до угрожавања права других лица, безбједности људи и имовине, здравља људи и ометања јавног саобраћаја.
Према ставу 3 члана 3 овог закона актом града, односно општине одређује се простор из става 1 овог члана.
У поступку оцјењивања оспорене законске норме Уставни суд је имао у виду одредбе из Устава Републике Српске, којим је утврђено да Република уређује и обезбјеђује остваривост и заштиту људских права и слобода.
Осим тога, у конкретном случају релевантан је и члан 30 Устава, према којем грађани имају право на мирно окупљање и јавни протест, а слобода окупљања може се законом ограничити само ради заштите безбједности људи и имовине.
Одредбама Устава у односу на које је подносилац иницијативе тражио оцјену уставности утврђено је да је зајемчена слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења /члан 25/, слобода политичког организовања и дјеловања у складу са законом, те да је забрањено политичко организовање и дјеловање усмјерено на угрожавање демократије, нарушавање интегритета Републике, кршење Уставом зајемчених слобода и права и распиривање националне, расне или вјерске мржње и негрпељивости /члан 31/.
Такође, према овом закону, грађани имају право да јавно износе мишљење о раду државних и других органа и организација, да им подносе представке, петиције и приједлоге и да на њих добију одговор /члан 32/.
Сагласно Уставом утврђеним овлашћењима, Законом о јавном окупљању уређена су јавна окупљања грађана ради јавног изражавања политичких, социјалних и других увјерења и интереса, начин организовања мирних окупљања и јавних протеста, јавне приредбе и други јавни скупови који су слободни и остварују се на начмн прописан овим законом.
Тако је предвиђено да се само овим законом могу прописати ограничења права на јавно окупљање ради заштите Уставом утврђеног поретка, јавног морала и здравља људи, као и заштите слобода и права других људи /члан 5/, да се, изузев простора одређеног актом града, односно општине из члана 3 став 3 овог закона, мирно окупљање не може одржавати у близини болница на начин да омета приступ возилима хитне помоћи, у близини дјечијих вртића и основних школа док у њима бораве дјеца, у националним парковима и заштићеним парковима природе, осим мирних окупљања која имају за циљ популаризацију заштите природе и човјекове околине, као и обиљежавање значајних историјских датума у близини споменика културе, ако би то могло проузроковати уништење или оштећење заштићене вриједности.
Такође, мирно окупљање не може се одржавати на магистралним, пегионалним и локалним путевима на начин којим се угрожава безбједност саобраћаја, те у близини објеката који се посебно обезбјеђују на удаљености најмање 50 метара од њих /члан 12/, те да ће надлежни орган рјешењем забранити одржавање мирног окупљања ако је пријављено на просторима на којима се у складу са овим законом не може одржавати /члан 13 тачка в/.
Суд је оцијенио да прописима из оспорене одредбе члана 3 став 3 Закона о јавном окупљању нису нарушене уставне норме на које се указује у иницијативи, а приликом ове оцјене Суд је, прије свега, имао у виду да Устав јамчи слободу окупљања на општи начин, те да ова слобода може бити ограничена само законом, у складу са уставним оквиром законодавне надлежности у домену људских права.
С обзиром на то да је сврха овог ограничења да се заштите највише уставне вриједности, чланом 30 став 2 Устава предвиђено је да се слобода окупљања може законом ограничити само ради заштите безбједности људи и имовине.
Основне принципе и оквир ограничења слободе окупљања утврдио је Устав, а законодавац је, сходно уставном овлашћењу, те у оквиру датих ограничења, чланом 3 став 1 предметног закона прописао потребне критеријуме и дефинисао простор примјерен за јавни скуп.
У рјешењу Уставног суда се наводи да је чланом 12 одређен простор на којима се мирно окупљање не може одржавати, те је оспореном нормом става 3 овог члана дао овлашћење јединици локалне самоуправе да својим актом одреди конкретне просторе на свом подручју који су неримјерени за јавно окупљање.
Из наведеног произлази да оспорено прописивање не задире у суштину уставних права на мирно окупљање и&емсп;јавни протест, нити их ограничава, већ напротив, омогућава реализацију ових права.
Суд је оцијенио да предметном законском нормом није повријеђено начело подјеле власти из члана 69 став И, Устава, као ни одредба члана 5 алинеја 7 Устава, како то сматра подносилац иницијативе, односно законодавац оваквим прописивањем није пренио законодавне ингеренције на градове и општине.
Према оцјени Уставног суда, ријеч је о давању овлашћења да се, с циљем спровођења у пракси релевантне законске норме, подзаконским актима у општинама и градовима конкретизују простори примјерени за јавна окупљања.
Овакво прописивање је сагласно и члану 102 став 1 тачка 6 Устава, којим је утврђено да општина, у складу са законом, извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини.
Осим наведеног, Суд је оцијенио да чланом 3 став 3 Закона о јавном окупљању нису доведене у питање ни гаранције из члана 10 и 11 Европске конвенције о људским правима и чланови 19 и 21 Међународног пакта о грађанским и политичким правима на које се указује у иницијативи.
Наведене норме ових међународних аката у погледу слободе јавног окупљања у суштини садрже идентичне гаранције, као и одредбе Устава Републике Српске у односу на које је оспорена законска норма оцијењена сагласном.
Због тога су, према оцјени Уставног суда Републике Српске, неосновани и наводи иницијативе о повреди члана 5 алинеја 1 Устава, којим се јамчи гарантовање и заштита људских слобода и права у складу са међународним стандардима.
С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40 став 5 Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене одредбе Закона о јавном окупљању одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.