Радијски опроштај од Миленка Стојичића
У новинарству је тешко стећи и одржати поштовање свих у редакцији, а још теже ону искру задовољства у другима, чија варница пламти јер је у њиховој близини неко ко је способан да "њежно" или "метафизички", или обоје (а ти изрази су више Миленкови него општи), умањи проблеме и подсјети да господство проистиче из интелекта и трпљења. Знао си да засијеш у глави, да би родило на њиви...
Ако се наша радијска задруга по нечему сигурно разликовала од других, а да је то у нашу корист, онда си то био ти. Креативан, медијски чувар-подсјетник на велике умове и умјетнике. Непоновљив. Умовидац. Као и Милан Будимир, кога си нам ти открио. Цијелом друштву, не само колегама. Иако је он био ту, али невидљив.
Тајо,... остао си нам дужан четири емисије о њему, које смо договорили. Ми теби дугујемо више, јер су о нама мислили боље и схватали нас озбиљније због тога што си са нама. Од твог доласка '87, до данас.
Симон Визентал, Милорад Павић, Младен Ољача, Владимир Ајдачић, Петер Хандке, Драгослав Михаиловић, Светозар и Никола Кољевић, Давид Албахари ... Овим људима који нису са естраде, ниси био предвидиви постављач питања већ равноправан саговорник.
Оживљавао си заборављена дјела великих људи али и - коментаре, потиснуту новинарску форму у радијским или ТВ дневницима. Коментаре нико не ради. А не бисмо ни ми, да нисмо имали тебе. За разлику од свих нас који имамо своју "културу" или "карикатуру" у неком огледалу, не постоји домаћи медијски стваралац сличан теби. Култура у огледалу, Разговорник, Вече уз радио на Другом програму Српског радија којим си руководио, контакт програм са слушаоцима. Под овим крововима-називима емисија је огромно дјело ствараоца коме новинарска признања нису била битна као књижевна али јесу новинарска етика, поштење и креација. Твој Животок је велика Памтиприча и за њега нам неће бити потребна посебна Присјетница. Куме наш и наших емисија. И наших радијских доколица.
Отишао је дјечак из Драгораја Миленко Стојичић, "секретар дједове доколице". Остаје људска, новинарска и књижевна празнина која плаши, али и подсјећа, да међу нама постоје људи који су, како си говорио, прерасли свој рад.
Радио Републике Српске опрашта се од свог најкреативнијег ствараоца у историји дугој више од пола вијека. Доброг човјека и врхунског интелектуалца.
Одлазиш, а ми и даље рачунамо да идеш у ону академију, коју узгред поменеш на одласку кући. Нама остаје и "метафизичка игра сажимања времена у времену", како си најавио сјећање на једну полувијековну манифестацију у свом посљедњем Разговорнику. У који си се и преселио.
Нека је Вјечна Слава Миленку Стојичићу.
Твој Радио