Лукић: Устав Републике Српске може да издржи пробу времена
- Устав је мерач чак и онда када се не примењује, јер остаје једно светло место према коме се мери садашњост - рекао је Лукић Срни поводом 27 година од доношења првог Устава Републике Српске.
Лукић је напоменуо да је Устав Републике Српске из 1992. године резултат тежње да се спријечи прерано и неутемељено признање БиХ за самосталну, независну и суверену државу отцијепљену од бивше, друге Југославије.
- Идеја о доношењу Устава као средству које би требало да спречи насилно и једнострано отцепљење БиХ од Југославије рођена је крајем 1991. године у оквиру међународних преговора који су тада вођени, јер Србима није ништа преостало него да на озбиљан начин кажемо да такав ток историје и такво правно насиље не може да се чини - напоменуо је Лукић.
Према његовим ријечима, Устав је и донесен са том намјером и мало је људи у то доба вјеровало да неће бити политичке памети да се не поведу озбиљни разговори о реструктуисању БиХ, како би она евентуално под општим притиском постала самостална држава, али са битно другачијом унутрашњом структуром.
- Међутим, таква памет није постојала, нарочито међу западноевропским великим државама и хтели, не хтели Устав је почео да живи и постао је основ и окосница државоправног развоја и уређења Републике Српске - истиче Лукић.
Он је додао да су то прави и мотиви и разлози и поводи доношења Устава.
- С почетка није било планирано да он заиста заживи, јер смо сматрали да ће бити сигнал онима који су одлучивали о судбини малих и великих људи на овим просторима да престану са својим превидима и надобудношућу, те да се посвете озбиљним проблемима БиХ и њеном реструктуирању и, евентуалном, таквом припремању за самосталну и суверену државу - рекао је Лукић.
Према његовим ријечима, једини недостатак овог устава је што има велики број амандмана и што је у техничком смислу за оне који се њиме служе, па чак и за искусне правнике, мало компликован за сналажење у цијелој рашомонијади основног текста и додатих амандмана.
- Међутим, поступак за доношење новог устава је јако тежак због тога што наш Устав спада у групу чврстих Устава, који се могу мењати само уставним амандманима - појаснио је Лукић.
Лукић је истакао да је поступак за усвајање уставних амандмана тежак, тако да се не може очекивати неко усаглашено дјеловање на доношењу новог Устава, тим прије што постоји стално деструктивно и опструктивно дјеловање бошњачких и хрватских представника у Вијећу народа Републике Српске који би сваки такав покушај опструисали.
Лукић је подсјетио да је опструисан и покушај да се усвоје амандмани на Устав Републике Српске који се тичу слобода и права човјека и грађанина, односно људских права и темељних слобода, али да је он у протеклом периоду доживио и бројне промјене.
- Његовом олаком мењању приступило се већ 1992. године на начин који ни тада, а ни сада не сматрам оправданим, с обзиром да тада нисам боравио у Репубици Српској, и тада су те правне послове водили људи који нису били довољно вични уставно-правним стварима - истакао је Лукић.
Он је напоменуо да је након тога наступио цијели талас таквих олако изведених промјена које су мало утицале на углед једног таквог акта, а потом је дошла серија његових насилних измјена који је вршио високи представник.
- Ово су измене под знацима навода, јер он није био овлаштен де јуре да их врши. То је било насиље, то је била фактичка промена Устава. Зато је дошло до необичне ситуације да постоји већи број амандмана на Устав него чланова основног Устава кога смо писали професор Гашо Мијановић и ја у јануару 1992. године - појаснио је Лукић.
Он је рекао да су при томе и сами амандмани изгубили свој теоријски смисао, јер је требало да буду само допуна Уставу, а не средство његове промјене.
Лукић је истакао да је, након толико година, поносан што је заједно са Мијановићем имао свијести и храбрости да напише Устав Републике Српске.