Гламоч, заборављена општина: Срби су већина, али и грађани трећег реда
Од предратног Гламоча остале су слике и успомене. На улазу у данашњи недостаје табла с Дантеовим натписом "Оставите сваку наду ви који улазите овдје", јер ова заборављена варош окружена планинским врховима, усидрена у пространо Гламочко поље одавно је клинички мртва.
На апаратима је одржава око 5.000 становника навикнутих на ћуди гламочке климе и суровост живота, коју само овдашње касабе могу да понуде. Уједињене у сиромаштву, грађане раздваја национална линија испод које Срби уживају најмање права.
Начелник оптине Радован Марковић каже за РТРС да је локална власт у Гламочу потпуно развлашћена и да не управља ничим, него да се сва власт спроводи с кантоналног нивоа (Кантон 10 - Ливањски кантон, прим.аут.)
"Проблем ове цјелокупне државе јесте то што је она направила неку формалну равнотежу и све на папирима изгледа као мед и млијеко, међутим, у животу то не функционише. Ми јесмо већина у локлалној власти, али локална власт је потпуно развлашћена. Она не управља ни школством, ни здравством, ни било чим. Управља се с нивоа Кантона. Онда је неки виши ниво власти Федерација БиХ. Међутим, Кантон не прихвата федералне ингеренције и надлежности, тако да се он издигао као држава у држави и све ствари уређује према својим нахођењима и према свом националном бићу."
Његове ријечи потврђује и протонамјесник Слободан Кљајић.
"Ми кад се обратимо, кажу: 'Републици Српској припадате'. Федерација нас одбацује пошто смо већински српско становништво и српска је власт, али ми од тога немамо ништа, тако да сем Бога, нико други не обраћа пажњу на нас", каже Кљајић.
ГРАД БЕЗ ЕКОНОМИЈЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ
У Гламочу се годинама не рађају Гламочани. Породилиште је у Ливну, као и суд и тужилаштво.
Гламоч нема економске показатеље, јер економије овдје нема. Некада највећу европску фабрику за производњу кромпира докрајчила је приватизација.
Привреда се свела на десетак пилана и исто толико трговачко-угоститељских објеката. Већина становништва преживљава од пензије и од узгоја кромпира и јагњади.
Малобројни млади, ако су Срби, углавном, одлазе најдужом једносмјерном улицом на свијету, Гламоч - Бањалука. Остали кажу: "Одавде се карта купује у једном правцу".
Дане троше у гламочким кафићима, чекајући заједно, заустављени у времену и простору.
"Живи се лоше. Већина становништва нема посла и није ситуација баш добра. И онај ко ради - нема плате", каже за РТРС једна од становница Гламоча, док један од њених суграђана додаје и да је у граду много криминала.
"Нико нас не пита ко ће се овдје запослити, ко ће бити примљен у 'Шуме' или било гдје. То се дешава тамо негдје у Ливну или Купресу", ријечи су начелника општине, Марковића.
У Гламочу се узима оно што треба - и одлази. Прва мета је шума коју нико не штити, а сви је пустоше. У самом граду, између радног дана и нерадног, нема разлике, јер су улице подједнако пусте. Дјечје игралиште - без дјеце.
Иако је од рата прошло скоро двадесет година порушене куће нико не поправља. Преко пута Улице братства и јединства свјеж графит - усташе Загреб. У центру доминира спомен-обиљежје хрватским борцима. Поред њега вијоре се хрватске заставе, тек да се зна чији је Гламоч.
СРБИ- ГРАЂАНИ ТРЕЋЕГ РЕДА БЕЗ ЈЕЗИКА, ПИСМА И ПРАВА
Срби овдје немају своје обиљежје. Имају православну цркву која је 1995. претворена у коњушницу, а 1996. у вулканизерску радионицу. Данас је обновљена. За 12 година у њој су обављена три вјенчања.
"Имамо преко 200 момака нежења. фали нам дјевојака. Кад би се они поженили и кад би имали бар по једно дијете или двоје, то би било заиста лијепо", каже протонамјесник Кљајић.
Он додаје да живи и ради у Гламочу већ 12 година и да је имао доста проблема и провокација на националној и вјерској основи.
"У почетку сам имао доста провокација, напада, од паљења застава, проваљивања у ову светињу, омаловажавања."
Иако мали и сиромашан, Гламоч је богат националном нетрпељивошћу у којој се успјешно препознаје и дијели приближно 2.500 Срба, 1.000 Хрвата, те око 800 Бошњака. Осим институција у којима раде, Хрвати и Бошњаци имају монопол над шумама -истинским богатством Гламоча.
За Србе, иако су најбројнији, посла у граду нема. Мржња према ћирилици идентична оној у Вуковару. Све табле у Гламочу и око њега - прецртане.
Прецртана ћирилица потврђује став Срба у Гламочу који за себе кажу да осим што су отписани и заборављени, уједно су и грађани трећег реда, јер, иако чине 65 одсто становника ове општине, поред Хрвата и Бошњака посла за њих једноставно нема.
Они који би се вратили, осим љубави према завичају, немају разлога за повратак, а од љубави се не живи. Врло мало Срба запослено је у Општини. Остали ако раде, баве се пољопривредом и сточарством.
Око саме вароши, докле поглед сеже, пуста поља и срушене куће. За разлику од хрватских и бошњачких, до српских села углавном нема условног пута.
У град се, као и из сваког села, долази по потреби.
Ненавикнут на посјете, Радован Цвијетић, самохрани родитељ деветоро дјеце, сумира слику Гламоча.
"Живот је тежак - неимаштина велика. Проблема има доста, куд год се макнеш - проблем. Проблем у школи, проблем за посао. Ко има доброг пријатеља нађе посао, ко нема - нема посла. Немамо пут. Ко ће нам изградити пут? Општинске власти знају за наше проблеме, али и Општина је нејака. И они зависе од Шумарије и гледају колико ће им Шумарија дати пара", каже Радован.
Радован ову репортажу неће гледати, јер сигнала наше телевизије у Гламочу - нема. Као ни српског језика.
САМО ЈЕДАН ЗАПОСЛЕНИ СРБИН У ШКОЛИ, НАСТАВА НА ХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ
Основна школа носи назив "Фра Фрањо Главинић", за кога ни највећи познаваоци хрватске историје нису чули. Иво Лола Рибар који је погинуо у Гламочу овдје је одавно заборављен. Од тридесетак запослених у образовном систему ради само један Србин и то вјероучитељ. Иако већина у Гламочу, српска дјеца немају право на свој језик.
За 12 година упућено је исто толико дописа Влади Републике Српске и Федерације, с молбом да се српски језик уведе у школе.
"Дјеца у свакодневној настави имају доста непријатности, због проблема с језиком. Ми своју дјецу учимо да се према хрватском односе као према енглеском или било којем другом страном језику", каже протонамјесник Кљајић.
Покушаји да се хрватски третира као страни језик често су неуспјешени, јер углавном и сами необразовани родитељи немају довољно знања ни снаге да се боре против утицаја хрватске културе.
Генерација српске дјеце одраста с увјерењем да је глагољица старо хрватско писмо. Српски језик као идентитет, попут Срба -овдје нестаје.
"Српски језк немамо у школи, то је највећи проблем за нашу српску дјецу. Они уче хрватски језик, има ријечи које дијете не разумије уопште. У школи учи хрватски и тако се мора опходити", каже мајка једне дјевојчице.
И протонамјесник Кљајић додаје да српска дјецу у Гламочу заостају доста за школством у Републици Српској. "Када оду дјеца тамо, касне по три године. Заостају са знањем и са свим осталим што је потребно за дијете."
Начелник општине, Марковић, такође истиче велике проблеме у предшколском и школском систему.
ДИРЕКТОРИЦА ВРТИЋА- ЧАСНА СЕСТРА
"Проблем јесте то што немате у својим документима да сте завршили српски језик или било шта из групе националних предмета. То је проблем приликом уписивања средњих школа и факултета."
Утисак је да се у Гламочу живи по писаним и неписаним правилима која одређују Хрвати. Предшколским образовањем руководи - часна сестра.
"У предшколском образовању имамо ту ситуацију која мало дуже траје да је директор вртића часна сестра, особа униформисана у одору часних сестара", додаје Марковић.
Да српски народ нема никаква права, а ни слободу потврђује и апел протонамјесника Кљајића.
"Молим вас и аплеујем на вашу телевизију да нас чешће посјетите и да обиђете овај напаћени светосавски народ. Када погледамо да се Бадњаци, примјера ради, прослављају по Републици Српској и тамо је слобода и увијек су се палили. Овдје је задњи барјак упаљен 1934 . и покушавамо с тим да српски народ оживимо, да се српски народ не окупља само на сахранама."
Живот на ивици опстанка становнике Гламоча води у два правца, млађе - одласку, старије - биолошком нестанку.
Скромну наду о бољем животу у Гламочу равномјерно дијеле Хрвати и Бошњаци. Ипак, тежина гламочког живота највише притишће Србе, који како сами кажу: "Можда ће се у Гламочу живјети боље, али нас овдје неће бити."
ПРИПРЕМИО: Д. Бојић