Манастир Тврдош

  Према народном предању, записаном у Тврдошком поменику у 17. вијеку, манастир су, у 4. вијеку, подигли Византијски цар Константин и његова мајка, света царица Јелена. Ово је потврђено и недавним археолошким ископавањима. Пронађене су двије византијске гробнице, које су тада биле призидане уз цркву, а сматра се да припадају 5. или 6. вијеку. Дио манастирског пода урађен је у стаклу, тако да се, кроз „прозоре“ на поду, виде те гробнице, као и темељи прастаре цркве.

  Прва црква највјероватније је пострадала у 6. вијеку, најездом Авара на Далмацију, када је порушена до темеља.

  Према народном предању манастир је, почетком 14. вијека, обновио и проширио српски краљ Милутин, што је потврђено и археолошким ископавањима. Пронађена су четири стуба, која држе кубе и четири камена прстена, Богородичино коло или АМВОН.

  Послије краља Милутина, Манастир је више пута обнављан, а највећу обнову доживио је 1508. године, у вријеме митрополита Висариона. Тада је цијела Црква живописана и осликана. Из тог доба је сачувана фреска на камену гдје се види мајка Божија и мало ореола Христовог. То је сцена скидања Христа са крста.

  Тврдош је, касније, још неколико пута рушен и обнављан, а највеће страдање претрпио је 1667. године, када је био велики земљотрес у Дубровнику и Стону.

  Послије земљотреса, манастир Тврдош обновио је свети Василије митрополит херцеговачки и чудотворац тврдошки и острошки. Он је обновио све конаке, манастирску ризницу манастирске подруме. Од 1639. до 1651. године, у манастиру Тврдош била је и Митрополија. Вријеме светог Василија најзлатнији је и најсјајнији период Тврдоша.

  Због рата између Млечана и Турака, Свети Василије био је приморан да се повуче у Оногошт, данашњи Никшић, гдје је премјестио и Митрополију. Касније се повукао у Острошке стијене, гдје се подвизавао до свог представљења Господу.

  Крајем 17. вијека, у јеку рата између Османлијског царства и Млетачке републике, Млечани су срушили Манастир до темеља, Цркву и све помоћне зграде. Тврдошки монаси прешли су у Херцег Нови, гдје су основали Манастир Савину. Однијели су са собом и ризницу Манастира Тврдош. Она се и сада налази у Манастиру Савина.

  Непуних 300 година Манастир је био пуст, све до 1926. године, када га је обновио богати Херцеговац Никола Руњевац, који је живио и радио у Америци. Он је дао средства да се Црква обнови, по узору на ону из доба краља Милутина и да се сагради мала кућа.

  Од 1956. до 1989. године Манастир је, поново, био пуст. Године 1989. Георгије Мирковић, игуман острошки, постао је игуман тврдошки. Његовим доласком, почела је обнова Тврдоша. Покрио је цркву бакром и кућу цријепом.

  Грађанским ратом у БиХ, 1992. године, на тада упражњену Епархију Захумско-Херцеговачку и Приморску, дошао је владика Атанасије, заједно са јеромонахом Григоријем, данашњим владиком херцеговачким.Њиховим доласком почела је обнова монашког живота у Тврдошу, као и општедуховног живота у Епархији Захумско- Херцеговачкој.

  Сједиште Епархије прешло је из Мостара у Манастир Тврдош, гдје се и данас налази. У периоду од 1998. до 2004. године, урађен је живопис Манастира. Иконостас је поклон Грчке цркве.

  Светиње, које Манастир Тврдош чува, су: десна рука Свете Јелене Анжујске (мајке Светог краља Милутина и Драгутина), дио моштију Светог Јоасафа ( један из посљедње лозе Немањића, подигао је велике метеоре у Грчкој, на стијенама) и дио Часног крста на коме је Христос био разапет.

  Братство Манастира Тврдоша чини десет монаха, заједно са игуманом, оцем Савом и владиком Атанасијем.

  У Тврдошу производе вино и мед, а почели су и обнову маслињака.

Татјана Марјановић