“Себична или пасја седмица”

За вјернике су сриједа и петак дани у седмици када се пости. Но, има пет седмица када се ови дани не посте. Те седмице се називају трапаве седмице. Четири такве седмице су око постова (двије пред васкршњи пост, седмица по њему и седмица пред Петров пост), док пета седмица, премда се тако назива, траје десет дана-од Божића до Крстовдана. Ови дани се називају бијели дани, јер у том међувремену нема посних сриједа ни петака, или благи или блажни дани, пошто се тада може блажити (јести благота, тј. сир), односно мрсити. У нашем народном календару сваки назив дана или празника одаје одређени садржај и носи неко обавјештење и упутство о њима. Један од назива за ову седмицу, или десетодневље које је у току, гласи „себична недјеља“ и по томе се сваки дан назива себичним.. Према томе, данас је себична сриједа, па се и људи, у складу са тим, могу посебичити. Ова седмица се у нашем народном календару назива још и пасјом, и она је остатак старе религије наших предака. Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човјеков пратилац још из праскозорја неолита. Тако, уз светковање дана посвећених мечки, вуцима, коњима, гујама, птицама, кокошима или мишевима, имамо и седмицу која се назива пасја недјеља - то је седмица у којој је главни празник Васиљевдан (14. јануара). О ономе ко лоше прође, или сасвим настрада, постоји у народу изрека: прошао као псето на Василицу. Наиме, о овом празнику, као и цијеле пасје недјеље, био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси. То је чињено под изговором да се предуприједи бјеснило код паса, али старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, како је указао Веселин Чајкановић, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији намијењен и посебан култ.