Усечни дани и сировари

Данас је усечни дан. Тако се, по српском народном календару, назива онај седмични дан током године у који је био велики празник Усековање. Усековање је, по хришћанском учењу, један од петнаест великих празника, који се слави 11. септембра. У који дан падне овај празник; а 2017. је био у понедјељак, тај дан је до следећег Усековања варовни или усечни дан, а од следећег Усековања, које ће бити у уторак (11. септембра 2018.), усечни варовни дан у седмици ће бити недјеља (до Усековања 2019., итд. Усечних или насечених дана, који се убрајају у посебну и по строгости наглашену врсту варовних дана, по вјеровању, ваљало се уздржати од одређених послова, како мушких тако и женских, што се у Херцеговини сматрало неопходним ради заштите од звијери и мишева. У словенској митологији сваки дан у седмици је био посвећен одређеном божанству, персонификованом у том дану (четвртак громовитом Перуну, недеља Дажбогу, уторак Прову, петак богињи Макоши - познатој и под именом Света Пјатница (Петка), као што су понедјељак и сриједа били дани Светог Понедјељка и Свете Сриједе. У српском народу се до данас очувало вјеровање да је најтеже опростив гријех почињен у сриједу, јер, за разлику од Свете Петке (словенске Мокоши) и Свете Недјеље, нигдје не постоји храм Свете Сриједе, гдје би се човек могао исповиједити и за сагријешење откупити. Једини седмични дан у недјељи који нема словенски назив је субота (назив је узет од Јевреја, односно Асираца), јер је то код наших предака био дан веома злог божанства чије се име није смјело помињати (табу имена), да се оно, односно зло које њиме долази, не би призвало. Ово зло божанство је имало и седмицу која му је била посвећена, што се код нас очувало у називу безимена недјеља (трећа недјеља у васкршњем посту). Обичај да насеље обилазе поворке сировара је у најпунијој свјежини очуван у југоисточној Србији. Сировари су поворка нежењених младих људи, коју у свим кућама радо примају, јер они, како се вјеровало, доносе очишћење растјерујући све људима ненаклоњене силе (тзв. „караконџуле“, зле духове) које наносе штету људству, усјевима и стоци. Зато су понегдје, као у селима Горње Пчиње, цијеле новогодишње ноћи куће биле отворене како би сировари могли да уђу несметано. Донедавно је за њих спреман и посебан обредни хљеб - сироварски кравај. Сировари се углавном не маскирају, као што то чине коледари, али, попут ових, нису ништа мање бучни. Назив су добили по играчком припјеву „Сирово-бурово!“, који узвикују уз заглушну галаму, допуњену буком звона, клепетуша и чегртаљки, лупњавом тојага и звекетом коњских и волујских потковица, вукући их нанизане на ужету. Тамо где се маскирају, као понегдје око Лесковца и Бујановца, упараде се у сватовском саставу: „снашка“, која носи „копилче“ (у ствари лутку начињену од лејке), „младожења“, „старејко“, „свекрва“ итд. У групи је увек непаран број сировара, од седам до једанаест, јер се вјерује ако их је паран број да би парњак (не зна се који) те године умро. Никад се сви истовремено не појављују - да не би били избројани, те се у покрету стално премјештају, скривајући се и појављујући изненада, што даје посебну живост поворци.