Поријекло и значење ријечи наслијеђе

У Рјечнику матице српске за ријеч наслијеђе пише да је то “имовина, заоставштина умрлог коју насљеђује нека особа, баштина”. Даље, у истом рјечнику стоји да је наслијеђе у биолошком смислу “преношење својстава живих бића са предака на потомство”. Вук Караџић у свом Рјечнику наводи израз баштина за који он даје објашњење да је то “очевина или оно мјесто ђе се ко родио”. Миодраг Лалевић у рјечнику “Синоними и сродне ријечи српскохрватског језика” пише да су синоними за баштину: дједовина, домовина имање, наслијеђе. Наслијеђе или баштина се могу подијелити у двије велике групе. Једна је индивидуална, тј. оно што насљеђујемо од својих крвних или биолошких предака, а друга је колективна, односно оно што насљеђујемо од једне шире заједнице, матице којој припадамо као појединци. Обје групе у наслијеђе остављају материјална и духовна добра. То им је заједничко. Оно што им је различито је да се прималац, колективног наслијеђа може одрећи, као што се може одрећи и индивидуалног, али само у погледу материјалних добара, док по питању биолошког наслијеђа насљедник је такорећи беспомоћан. То се језиком модерне науке зове генетски код или генетско наслијеђе. У принципу наслијеђе је нешто о чему прималац не одлучује. Насљедство не можемо бирати. О томе одлучује оставилац. У томе се огледа и одговорност онога који наслијеђе или баштину оставља. Наслијеђе, насљедство или баштина не морају бити увек позитивни. Они могу бити и негативни и у материјалној и у духовној области. Може се наслиједити имање са хипотеком, или пак само дугови, као што се у биолошком погледу могу наслиједити и многе негативне особине. То су опште познате ствари и о њима је доста и писано. Оно што је мање познато то су негативности наслијеђене из области морала за које оставилац и не мора сносити кривицу. О томе ћемо вам причати након музичких нумера. Ако оставилац проведе свој животни вијек у времену где је поремећен основни систем моралних, културолошких и цивилизацијских норми он ће такав принцип понашања пренијети и насљедницима. Такав принцип може, чак, бити друштвено оправдан и важећи у времену оставиоца, али негативан у времену у коме ће живети његов насљедник. То је принцип несвјесног преношења, из најбоље намјере, негативног насљеђа које ће насљедника оптеретити. Зато се наслијеђу у свим сферама мора приступати опрезно и према њему критички односити. Као што се наслијеђе може добити, исто тако се може и изгубити. Одговорност на примаоцу наслијеђа је велика, ако се насљедства прихвати. У том случају он је дужан да, ако није у стању наслијеђено да увећа, материјално и духовно, оно бар да га сачува у оној мјери укојој га је и примио. Свако од нас у животу је у двострукој улози. На почетку је насљедник, а на крају оставилац. Зато памет у главу.