“Бор цара Душана”
Град Неродимље одавно покрива трава, а “Бор цара Душана” пркоси времену више од шест вијекова и подсјећа на златно доба српског царства. На сеоском гробљу, у порти цркве Светог Арханђела, у центру Горњег Неродимља, осам километара од Урошевца, налази се бор стар више од шест стотина година. Легенда каже да га је засадио цар Душан. Учињено је то на мјесту гдје се некада налазио велики парк и љетниковац Душана Силног. Памти та старина владавину Немањића, вријеме кад је Србија била најмоћнија држава на Балкану. Стоји усправно послије толиких вијекова и подсјећа да ту некада беше средњовијековни град Неродимље, кога данас покрива трава, а некад је био омиљено свратиште крунисаних глава, и у коме су се налазили дворска палата, црква и градска кућа са тргом, окружени утврђењима Пауни, Сврачим и Петрич. Својим горостасним изгледом и љепотом, по којој тешко да има себи равног, овај јунак наше приче брише сваку сумњу у то да га је засадила рука цара Душана, за кога кажу да бијаше необично развијен, за главу виши од својих савременика и прослављен у борбама, којима је проширио границе српског царства. Сродници царског бора неприкосновено владају по високим, стрмим и стјеновитим врховима, тамо гдје сем жбуња и траве другог растиња нема. Називају их “мунике” и они су старосједиоци Балкана. Одатле се нису селили и има их још само на јужном дијелу Апенинског полуострва. Иако раст у најсуровијим условима, гдје се годишња доба мијењају и у току једног дана, на Шари, Проклетијама и Мокрој гори, достогну висину и до 30 метара. За разлику од њих, царски бор расте на свега 630 метара надморске висине. Умјесто да се пробијају кроз пукотине у стијени, његове жиле су у земљи. Биће да је због тога овај племениташ, што је иначе ријеткост за ову врсту, израстао 23 метра са огромним деблом обима 4,6 и круном од 15 метара. Разбашкарио се на готово два ара земље. Иако је проглашен спомеником природе, не може се похвалити да су га људи одувијек мазили и пазили. У вријеме кад није било струје, а и свијеће бијаху привилегфија богатих, становништво је за освјетлење користило луч. Што би се мучили и по њу ишли ушуму, кад су је имали на дохват руке. И тако, луч по луч, настала је на стаблу голема “рана”, висока 2,5 и широка 1,5 метар. Да би га заштитили од болести и штеточина видали су му ране у два наврата, 1937. и поново 1988. године. И тако и даље, у хладу старог бора, у порти цркве Светог Арханђела и даље се окупљају и саборују вјерници, чувајући своју вјеру и обичаје.