Милункa Савић- најодликованија жена Првог свјетског рата

Када је 1912. године почео Први балкански рат, 23-годишња Милунка Савић је одсјекла кике, на главу ставила шајкачу, обукла мушке чакшире и сељачки копоран и кренула у Београд. У добровољце се уписала као Милун и већ на Брегалници добила прву медаљу за храброст. А, када су јој послије првог рањавања откопчали копоран и видјели да је женско, повратка више није било. До краја рата српска Јованка Орлеанка, како су је прозвали, постала је најодликованија жена у историји ратовања. Рођена је крајем 19. вијека у селу Копривница, недалеко од Рашке. У Првом свјетском рату била је дио чувеног “Гвозденог пука”, најелитнијег Другог пука српске војске “Књаз Михаило”. За показано јунаштво у Колубарској бици одликована је златном медаљом за храброст “Милош Обилић”. Милунка је преживјела и велику аустро-угарску и бугарску офанзиву и повлачење преко Албаније. Због храбрости коју је показала у борби, рат је завршила са чином каплара српске војске. У јесен 1915. године Милунка је тешко рањена у главу у Македонији и тако повријеђена повлачила се преко Албаније. Послије неколико мјесеци опоравка, вратила се на Солунски фронт гдје је учествовала у биткама које српска војска води уљето и јесен 1916. године. Милунка Савић је показала велику храброст у борбама. Заробила је 23 бугарска војника, помагала у достављању муниције, истакла се у бомбашким нападима. Пријестолонасљедник Александар Карађорђевић одликовао ју је 1917. године војничком златном Карађорђевом звијездом са мачевима, а убрзо затим добија и одликовање француске војске Легију части В степена, а касније и француки Ратни Крст и официрску Легију части. Половином 1918. Врховна команда савезничких армија наредила је да се похвала јунаштву српског наредника Милунке Савић прочита пред стројем у ставу “мирно” свих јединица Антанте. Таква почаст није указана ниједном официру и генералу. Приликом додјеле француског ордена Ратног крста са златном палмом, пред Милунком су, у знак поздрава, спуштене заставе прослављених француских пукова из битака код Аргоа, Лијежа, Вердена и Марне. Одликовање јој је уручио командант Солунског фронта, генерал Франш д’Епере. Одликована и храбара жена борац изазивала је дивљење савезничких војника који у својим редовима нису имали жене борце. Појава жена бораца у српској војсци била је револуционарна. Поред Милунке, било их је још двадесетак. Послије рата, хероина Великог рата, радила је у Босни и Херцеговини као куварица, болничарка, прегледачица у фабрици војних униформи. Тада се удала за Вељка Глигоровића, са којим је добила кћерку Милену, али је убрзо усвојила још три дјевојчице: Вишњу, Радмилу и Зорку. Међутим, брак је кратко трајао, тако да Милунка сама подигла четири кћерке. Послије ургенција ратних сабораца 1929. године, запослила се као чистачица у Хипотекарној банци у Београду, гдје је провела највећи дио свог радног вијека. Послије Другог свјетског рата, Милунка Савић радила је и као чистачица у београдским кафанама. Хуманост је показала и тако што је ишколовала још око 30-торо дјеце. Умрла је 5. октобра 1973. године. Иако је у медијима (читуљи у новинама) првобитно било најављено да ће Милунка Савић бити сахрањена у Алеји великана, то се није догодило. Сахрањена је у породичној гробници на Новом Гробљу. Ниједан историчар није написао њену биографију, нема је у музејима а ријетко се спомиње и у уџбеницима из историје. Ми смо на овај начин покушали спасити дио успомене на ову хероину.