Шта је то свето миро

Густа и масна течност која истиче из моштију светаца. Нема правила када се то дешава, али се вјерује да је то обично онда када је светац, који је увијек присутан, задовољан и покушава да обзнани своју добру вољу. Главна одлика моштију из којих истиче миро је нетрулежност тијела, по томе се и канонизују свеци у православној вјери. Мироточивих светаца има и код Грка и Руса, али до сада нико није објаснио о каквој се појави ради. Да ли је то некаква хемијска реакција, или заиста “божји знак”, није познато. Званична наука захтијева да се ова и сличне појаве подвргну подробном испитивању, како би се тачно утврдило о чему је ријеч. Постоје теорије домаћих археолога по којима су сва тијела из којих је, по упокојењу, почело да истиче миро, својевремено, односно након смрти, балсамована, те су, због састојака које се у овом поступку користе остала очувана, те да је течност која из њих истиче резултат истог процеса. У неким круговим се још вјерује да су се свети људи, за живота спремали за свој пут у вјечност, па су се стога хранили на посебан начин, уз богату употребу љековитог биља, специјалних трава, и само њима познатим коријењем, као и да су много времена проводили у медитацији и осами, на чистом ваздуху и мјестима која сама по себи повољно утичу на људску психу и организам. Свакако, много је шпекулација на ову тему, али православна црква не дозвољава никакве анализе, јер се то сматра скрнављењем светих моштију. Осим Стефана Немање, односно светог Симеона, мироточиви свеци су и Василије Острошки и Прохор Пчињски, а последњи који се уврстио у мироточиве је великомученик Кнез Лазар чије су мошти, након дугог лутања, од Раванице до Фрушке горе, Сент Андреје у Мађарској, поново Фрушке горе у скривања од варварске освете коначно пронашле свој мир у задужбини Лазаревој, манастиру Раваници, надомак Ћуприје. Мошти су смјештене у стакленом ковчегу и прекривене златотканим покровом који је ручно израдила монахиња и најчувенија српска песникиња Јефимија. Након упокојења у задужбини, 1989. године, примјећена је флека на покривачу, а пријатан мирис раширио се читавом црквом у којој, сада већ свети Лазар, лежи. Из његових моштију, након толиких вијекова потекло је свето миро. Свештеници ово тумаче као знак божјег благослова што се један од највећих српских синова коначно вратио ондје гјде заиста припада.