“Имена ми мог”

Осим приближног пописа могућих имена у црквеном календару (до кога се данас мало држи), врло велики је и скоро мало познат број могућих и датих имена дјеци. Кад рекосмо да постоји неки попис имена у црквеним календарима, којим се родитељи могу понудити, да кажемо бар приближно да је код нас постојало око 3000 имена. Пописана имена у цквеним календарима су, углавном, вјерска јер су сретним родитељима често повод били неки од светаца, ако су дјеца рођена пред, на или након неког светачког дана: Петровдана-Петар, Никољдана-Никола, Митровдана-Митар итд. Све друго је тако далеко од родовског, националног и вјерског да је достигло ниво просте лакрдије и спрдње са именима. Зато ће многа дјеца кад одрасту, малтене проклињати своје родитеље због врло неугодних и неукусних имена. Замислите, једном оцу се свиђао швицарски сат “Дарвил”, па је драгој кћерки дао име Дарвила ?! Талас бескрајне поводљивости је узео маха протеклих педесет година, па имамо имена Тито и Жежељ, па имена чувених фудбалера, Пеле-рецимо. Наравно, имамо ми ваљда и оних лијепих, врло разложних имена-имена природних, традиционалних, вјерских. Од назива цвијећа, лијепих животиња, од глагола и придјева....Истина, ни ту често нисмо сигурни у много шта кад је у питању изворно значење употребљених ријечи за име дјетета.

Кад је ријеч о поводљивости, помодарству у давању имена дјеци, да кажемо ито да Велибор Лазаревић у књизи “Српски именослов” наводи статистичке податке, према којима је у Београду 1968. године уписано 38 имена Жаклина, па 8 имена Стаљинка, 9 имена Кенеди, 7 имена Винету, 6 имена Тито, 5 имена Тарзан, што само свједочи ко су били популарни ликови тих година. Ту, такође, налазимо и имена Трактор и Машинка, а све ваљда у чудном заносу технолошког напретка. 1971. године уписано је 27 имена Силвана, а биће да је све то из љубави према тада популарној Силвани Арменулић. 1963. године именом Валентина је уписано 24-оро дјеце, из љубави према легендарној Валентини Тјерешковој. Једна Бањалучанка је Атлантида, један Бањалучанин се зове Свемир, а његови стричевићи Лав и Тигран, те Дон и Урал, јер су им очеви обожавали-отац Свемиров летење, отац Лава и Тиграна легендарног голмана Лава Јашина и шахисту Тиграна Петросјана, а отац Дона и Урала вјероватно био проруски орјентисан. Колико у томе свему има смисла, ако је у питању љубав према некоме или нечему, то је друга ствар, али најпоразније је што се тиме и тако затиру наши обичаји, традиција и сопственост. Има наде да тако никада неће бити, јер су ваљда, бар сада, многи родитељи схватили значај имена и презимена у роду и народу своме.....