O грнчарима и грнчарским производима
Грнчари се баве израдом судова за чување и припремање хране, судова за ношење и држање течности и разног другог посуђа. Печена глина се назива грнчарија (италијански-теракота). Често се назива и народном керамиком. Развијана је гдје год је било налазишта црвене глине. Грнчарија су производи посуде од печене глине. Производња грнчарије назива се грнчарство. Грнчарски производи су печени керамичарски предмети различите боје од различитих врста глина и могу бити глазиране или неглазиране а стварају се ручно на грнчарском кругу али и одливањем у калупима и пеку се у разним типовима пећи. Најзначајнији су су следећи грнчарски производи:
Мајолика-украсни предмети, посуде, вазе које су украшаване покривном оловном глазуром.
Лонци за кување- који не смију да имају оловну глазуру која је отровна.
Керамика за завршне радове у грађевинарству- разни рељефи и слично.
Каљеви и дијелови за израду пећи.
Најстарији производи су били ручно формирани и украшавани су жљебовима и нису били глазирани а касније су били израђивани на грнчарском кругу који се покретао руком или ногом и био је познат у средњој Азији и Египту прије 3500-те године пне. а у Европи прије 1000. године пне. Код словенске керамике се одомаћио тек у 11. и 12. вијеку. Производи су били глазирани и осликани. У грнчарству су се прославили углавном Грци. Средњевијековна грнчарија се изравнавала са савременим грнчарским производима ујметничких заната. Посуде племенитих форми су биле украшаване жљебовима и пластичним украсима које су биле стваране утискивањем форми које су били од људских и животињских главица до плодова малина. У новије време оживљава грнчарска декоративна пластика. На Балкану постоје четири различите технике израде грнчарије. То су:
-грнчарија рађена руком;
-рађена на ручном колу;
-грнчарија рађена на ножном колу;
-грнчарија рађена из калупа
Издвојићемо и најзначајније грнчарске производе који су били неизоставни у нашим домаћинствима.
Тестија је бокал или врч у коме се у прошлости носила вода или вино. Обично се правио од глине, а понекад и од бакра или лима. До недавно, врч (тестија) веома се користио у домовима ради доношења воде са извора или са бунара, и заузимао је веома важно мјесто у нашим домовима. Једноставан је за употребу, лак за преношење.
Крчаг или врч је посуда која служи за изливање или сипање течности. Може бити израђен од керамике, стакла или метала. Некада су били већих димензија. Најчешће имају једну дршку, али неке врсте могу имати и двије или бити потпуно без њих. Користили су се од настанка првих култура, током Антике, па све до данас.
Сач или вршник је метални, керамички или земљани поклопац сферног облика, под којим се на огњишту пече: хљеб, лепиња, пита, месои слично. Јела спремљена на овакав начин спадају у етно специјалитете у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. У отвореном ложишту, разгрне се ватра у средини и на то мјесто, дакле у огњишту, ставља се црепуља са храном. Потом се преко ње ставља сач, и све то се затрпава жаром. Послије одређеног времена, које је потребно да се храна испече, жар и пепео се жарачем или лопатицом скину са сача, сач се жарачем подигне и печени предмет се узме из црепуље. Има случајева, нпр када се пече погача, да се не користи црепуља, већ се тијесто ставља директно на земљу и само покрива сачем. Ријечсач потиче из турског језика. За овај начин спремања хране користи се и израз црепуља, пошто поклопац може бити од печене земље сличне цријепу, (начин прављења посуде је исти као и за прављење цријепа).
Грне је посуда у облику лонца за кување хране на отвореном огњишту. По овој посуди занат прављења посуда од печене глине добија име грнчарство. Често грне на себи има дршку и поклопац. Користи се за спремање пасуља и свадбарског купуса.
Врчва је ријеч старословенског поријекла; турски ћуп) је је стари назив за велики глинени суд, запремине 50-200 литара, у коме се поред жита могла држати туршија и вино. Овај суд се користио са поклопцом (дрвеним или каменим) или без њега. Служили су и за оставу жита за вријеме ратова и сеоба, јер су за дуже вријеме могле сачувати залихе. Познато је да су у старој Грчкој били у употреби и велики дрвени судови и глинени судови, звани „питоси“-врчве, које су биле старије и користиле су се прије дрвених судова. За разлику од врчве, врч представља много мањи суд, за пиће, обично земљани, са дршком.