Разговор с Његовим преосвештенством епископом пакрачко- славонским господином Јованом

РАДИО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ- Преосвећени владико убрзо након Вашег устоличења у Пакрацу, које је било 13. септембра на дан Новомученика Јасеновачких , почели сте да радите на обнови светиња, на подручју Епархије славонске, која је много страдала у протеклим ратовима, нарочито у Другом свјетском рату, када је становништво, превасходно Срби, али и Роми и Јевреји и други народи са простора бивше Југославије довођени у систем концентрациониог логора Јасеновац и друге логоре гдје су мучени и убијани.
-Како из ове перспективе и проведеног времена од два мјесеца од каде сте на трону епископа славонских видите стање на подручју Епархије, у духовном погледу али и када је ријеч о обнови порушених светиња и црквених објеката- с обзиром на то да планирате и већ сте почели обнову Владичанског двора у Пакрацу, обнову манастира Ораховица, али и других вјерских објеката.

ЕПИСКОП ПАКРАЧКО- СЛАВОНСКИ ЈОВАН- Ја сам Епархијом славонском администрирао од новембра 2013. године у име Његове светости патријарха Иринеја, од тренутка када је Патријарх преузео Епархију од преосвећеног владике Саве, претходног епархијског архијереја. Патријарх је мени, као свом викару, дао да руководим овом Епархијом у његово име. Од новембра 2013. године имао сам прилику да се упознам са стањем у Епархији славонској тако да је било лако предузети прве кораке након преузимања Епархије славонске. Наравно то је подручје које лично добро познајем, с обзиром на то да сам са ових простора, и није се осјетио велики прелаз , осим величанственог устоличења 13. септембра, коме је присуствовао велики број архијераја СПЦ и других гостију.
Што се тиче самог сатања Епархије славонске може се рећи да постоје два нивоа њеног битисања. На првом нивоу је оно што виде очи и то је заиста страшно. Рат као да је тек стао, и то не знате ни који рат, јер овде имамо безброј рушевина још из Другог свјетског рата, па имамо рушевевине из посљедњег рата из деведесетих година.
Најболнија рушевина била је рушевина Саборног храма Свете Тројице у Пакрацу и рушевина Владичанског двора такође у Пакрацу, што су симболи постојања Православне цркве у овим крајевима.

РАДИО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ- Колико има вјерника на подручју Епрхије славонске, у кавим прилика они жие , колико посјећују светиње, какав је њихов духовни живот ? Колико има свештеника и монаха Епархија славонска, и да ли је то на задовољавајућем нивоу , да ли могу да опслуже потребе ове Епархије, односно своје пастве ?

ЕПИСКОП ПАКРАЧКО- СЛАВОНСКИ ЈОВАН- Овде је остатк остатка народа. Прво остатак народа тог древног народа који је овде био још од памтивијека- то су Словени, којима су Свети Кирило и Методије проповиједали хришћанство. Код манастира Свете Ане, гдје се налази ријека Илова, по предању Свети Кирило је проповиједао, а Свети Методије је крштавао народ.
Други велики талас развоја у овим крајевима био је у 16. вијеку, када је установљен манастир Ораховица у Славонији. Затим велики талас који је дошао са Косова и Метохије и разних других крајева, када је патријарх Арсеније чак столовао овде, између Пакраца и Дарувара.
Овај народ који сада живи у Славонији је остатак тог древног народа који је овде имао своје станиште.
Ми тренутно имамо око 10 хиљада црквено активних људи, али се надамо да то није коначан број, и да се мора уложити велики труд да би се дошло до оних који нису црквено активни.
Број свешеника адекватан је броју народа. Ми имамо осам парохија и управо формирамо девету парохију. Имамо осам свешетника, једног ђакона, једног монаха и неколицину пензионисаних свештенослужитеља.
То су само остаци онога што је Славонија некада била, која је пред несрећни рат деведестих додина имала 65 свешетника, а раније их је имала и више, рачунајући на губиктке које је имала у Другом свјетском рату.
Али то је народ који је одлучио да живи овде, и он је као такав дргоцјен. То је народ дубоке вјере, која му једино даје моћ да опстене и преживи ове трагичне године и да се сада посвети обнови својих светиња.

РАДИО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ- Најтежи тренуци у животу Срба на подручју Епархије славонске десили су се за вријеме Другог свјетског рата. Велики број Срба је побијен, а цркве и манастири оштећени или порушени. Ви сте урадили много као Координатор Одбора за Јасеновац Сабора СПЦ , који се бави и који је утицао на свијест о страдању српског народа и Цркве у Другом светском рату и просављање Новомученика Јасеновачких . У Израелу сте магистрирали на тему холокауста , учествовали сте на бројним академским скуповима о холокаусту?
Шта су ваши планови , колико ћете пажње посветити управо тој области, страдању нашег народа на подручју Епархије славонске у чијем саставу се налазио комплекс концентационог логора Јасеновац?

ЕПИСКОП ПАКРАЧКО- СЛАВОНСКИ ЈОВАН- Епархија славонска поред овог центра Саборног храма Свете Тројице у Пакрацу и Владичанског двора, који је хранио некада једну од најзаначајнијих библиотека у региону , а која је захваљујући добрим људима сачувана у протеклом рату и чека тренутак када ће Владичански  двор бити обновљен па да се врати на своје мјесто. То ће бити један од приоритета, заправо то ће бити први приоритет, управо сада након повратака у Пакрац, као престоно мјесто.
Осим Саборног храма у Пакрацу и осим Владичанског двора- Епархија славонска има два посебна мјеста, која су значајна не само за нашу помјесну цркву, него и за васколико Православље и за све хришћане- а то су Јасеновац и Кућанци- родно мјесто блаженопчившег Патријарха Павла.
Када говоримо о Јасеновцу, ми Срби али и други народи смо жртве манипулације сјећања на Јасеновац, која је вршена 20 година ћутањем о њему. Затим подизањем споменика, који сам собом није допринио ни исцјељењу ни изљечењу. Тако да је управо једино црквено сјећање на Јасеновац, на његове страдалнике, на Новомученике како их прослављамо у Српској православној цркви, једино могуће, које не рађа освету, које не рађа зло.
Да се вратим ријечима Светог владике Николаја Велимировића, који је о томе писао одмах послије завршетка Другог свјетског рата, када је та рана била свјежа. Он је оставио три завјета- прво да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети, друго- да прослављају своје мученике и треће- да цијелом свијету објављују о њима, како се тако нешто неби никада и никоме догодило и поновило.
Ми настојимо да одржимо литургијско сјећање на Новомученике Јасеновачке, које црква прославља 13. септембра. Aли исто тако ту је и 22. април када обављамо богослужење у знак сјећања на пробој логораша из концентрационог логора Јасеновац, и окончање постојања тог злогласног логора. Наредне 2015. године, 22. априла када се навршава 70 година од пробоја логораша из Јасеноваца тај датум ће бити посебно обиљежен . Већ сада позивамо народ да се придружи у прослављању оних који су свој живот положили за Христа и за Српско име, за оне који се сада за нас моле на небесима, за нас који смо обавезни да у Јасеновцу као и Доњој Градини, и гдје год је било мученичко страдање да остваримо литургијски спомен на њих, да их прослављамо и да по ријечима патријарха Германа из 1984. године када је освештана црква у Јасеновцу'' да праштати морамо али заборавити их не смијемо''.

РАДИО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ- Православље на подручју Епархије славонске има дубоке коријене. Многе светиње које се налазе на подручју ове Епархије имају блиске везе са светињама које се налазе у Светој Гори и Светој земљи, као што су манастири Пакра и Ораховица ?
Преосвећени владико Ви такође имате везе са Светом Земљом, гдје сте служили у црквама и манастирима и гдје сте провели више година.

ЕПИСКОП ПАКРАЧКО- СЛАВОНСКИ ЈОВАН- Манастири Света Ана, Пакра и Ораховица имају дубоке везе са Светом Гором. Подсјетићу вас да је у манастиру Пакра живио преподобни исповједник Висарион Сарај, који је родом са Змијања, који је седам година живио у манастиру Светога Саве Освећеног у Светој Земљи, да би одатле дошао у манастир Пакру гдје се подвизавао  као јерођакон седам година.
Ови манастири имају посебну везу са манастирима који се налазе јужно од Саве, данас већином у Републици Српској. Сваки од ових славонских манастира има свој сестрински манастир јужно од Саве. Тако рецимо манастир Моштаница има манастир Лепавину, који се налази у Митрополији загребачко- љубљанској, манастир Гомионица има манастир Пакру, а манастири Ступље и Липље имају манастир Ораховицу. Ови манастири нису заборавили своју везу са Светом Гором и Светом Земљом.
Нарочито је интересантно да у времену када није било женског монаштва, како је записано око славонских манастира постојале су испоснице у којима су живјеле монахиње. Управо у једном периоду турског ропства, када је женско монаштво било скоро нестало,  оно је очувано у околини славонских манастира.
Ја сам хвала Богу, скоро двије године служио у манстиру Хозевитском у Јудејској пустињи, затим сам служио на Четрдесетодневној гори и надам се да ћемо сада повезати ове манстире са њихових духовним исходиштима.
Ево манастир Пакра је већ заживио у њега је дошао монах Димитрије, који је дуго времена провео у Светој Гори, гдје је живио чак у испосници Светога Саве у Кареји. У манастиру Ораховица ћемо створити друго сједиште Епархије славонске, које ће покривати сјеверни дио Епархије, која је веома пространа. На тај начин почећемо обнову литургијског живота манастира Ораховица, који је свакако најзначајнији, највећи и најчувенији манастир у Славонији у уопште сјеверним српским крајевима.

РАДИО РЕПУБЛИКЕ СРПЕКЕ- Ваше Преосвештенство како сте прихваћени у Пакрацу након устоличења, какви су Ваши односи са представницима Римокатоличке цркве у Хрватској? Колико су важни односи између цркава за за вјернике и народ који живе на том подричју?

ЕПИСКОП ПАКРАЧКО- СЛАВОНСКИ ЈОВАН- Свечаности устоличења 13. септембра у Пакрацу присуствовао је и помјесни бискуп Римокатоличке цркве господин Антун Шкорчевић. Присутни су се могли увјерити у један веома широк и топао пријем који је он исказао у свом говору као бискуп пожешки.
Ми ћемо нашу сарадњу са римокатиличом црквом градити на подсјећању на заједничке коријене, које имамо у Светој браћи Кирилу и Методију, који су проповиједали хришћанство и овде у Славонији, а које Западна Црква чак сматра заштитницима Европе. Ако је тако онда морамо дубље поринути у поимање - ко су заправо били Кирило и Методије, шта су они учинили за хришћанство на овим просторима и хришћанство уопште.