Келераба - рудник гвожђа и витамина “Ц”

Укусна келераба је дио породице купусњача, али осим листова, нема ништа заједничко са сродним лиснатим поврћем. Биљка је необична због стабљике и плода у облику јабуке, из којег расту лиснате петељке. Нарочито је омиљена у Њемачкој и Индији, мада се највише гаји у сјеверној и западној Европи, одакле и потиче. Култивисана је сорта дивљег купуса, име је добила од њемачких ријечи "кохл” што значи - купус и "рубе“- репа, јер подсјећа на ове намирнице. Укус и структура келерабе су слични срцу купуса. Постоји неколико сорти, које се разликују по укусу и боји, и које варирају од блиједозелене до тамнољубичасте нијансе.
Келераба се једе само док је млада, тада је врло сочна, мека и укусна, па се најчешће користи као салата, док се старија углавном кува, динста или пече. Од младог плода припрема се и свјеж сок пријатног укуса, ако не стоји дуго, јер временом добија љуту арому, а мирисом подсјећа на сумпор. За ову намирницу је карактеристично да не може да се чува ван фрижидера или замрзивача, јер постаје дрвенаста, тврда и неукусна. У замрзивачу може да се чува неколико мјесеци. Младо лишће и стабљика су такође јестиви, садрже мноштво важних витамина и минерала. Листови су нарочито богати витамином А, важним за очување ћелија. Због тога нутриционисти савјетују да се и ови дијелови келерабе користе у исхрани, на примјер за припрему чорбе. Иако има мало калорија, даје осјећај ситости који дуго траје. Одличан је извор витамина “Ц” - 62 мг у 100 г плода , што је чак 78 одсто препоручене дневне потребе. Богат је извор и биљних влакана, важних не само за варење, већ и за цјелокупно здравље организма. Управо се због њих осјећамо сито када једемо келерабу, па је она погодна за особе које желе да смршају.
Што се тиче љековитости, доказано је да позитивно делује на кардиоваскуларни систем, а смањује и количину лошег холестерола. Ово поврће повољно дјелује и на здравље костију, лимфни систем и систем за варење, везивно ткиво, зубе и десни. Показала се и као врло ефикасна код ублажавања едема и вирусних инфекција. Ако се редовно једе, спречава појаву камена у бубрегу, а захваљујући калијуму регулише крвни притисак. Препоручује се и код опстипације, а стручњаци тврде и да помаже у превенцији карцинома дебелог цријева.
Келераба би требало да се једе свјежа, јер термичком обрадом губи витамин Ц. Млади, сирови плодови додају се у сезонске салате, као и у воћне и оне са рибом, месом, сиром. Зачињава се сирћетним и јогуртним преливима или се додаје сок лимуна. Ако се мора термички обрађивати, цијели плод се кува око 30 минута, а исјечена десет, да мало смекша. Укусна је и ако се припрема на пари, динста, кува па похује или пече у рерни.
Рецепт - Изрендајте свјежу љубичасту келерабу, бијелу и црну роткву, па их сипајте у већу чинију и промијешајте. Додајте мало јабуковог сирћета и маслиновог уља, можете и сок од лимуна или поморанџе умјесто сирћета. На крају салату прелијте с мало киселе павлаке.

Извор - Пољопривредни факултет Бањалука