ЖИВОТОК | 06/08/2013 | 11:12

ИЛИНДАНСКО ЗВОНО У ЛИПНИКУ РАЗБУДИЛО ПОДГРМЕЧ

Црквено звоно у православној цркви Светог Илије у Липнику код Санског Моста, последњи пут је звонило на Илиндан 1995. године. И поново на Илиндан 2013. године

Тужне и очајне су биле колоне старих људи, жена и дјеце из Липника који су у септембру 1995. године, пред налетом Петог корпуса Армије БиХ, напуштали своја родна огњишта. Те колоне очајника тражиле су спас глави и голом животу. Они који су остали у селу касније су надјени мртви, а неки нису ни пронађени.

Многи из те колоне дошли су у Липник на Илиндан 2013. године. За њих и њихове потомке био је ово ријетко свечан дан. Са торња православне цркве поново се, након пуних 18 година, огласило црквено звоно.

“Звуци новог звона разлијежу се Подгремечом и оглашавају да се живот враћа у Липник”, каже протојереј ставрофор Миладин Тешановић, парох Хадровачки, који је освештао звоно и наставља: “Живим с надом да ће велики број људи доћи да живи у свом и родном мјесту својих предака. Радује ме што је данас овдје много дјеце која нису рођена у Липнику. Она су будућност овог питомог и лијепог мјеста. У име њих сам позвао њихове родитеље и родитеље њихових родитеља, да не продају своја имања, већ да их обнављају”.

Ново црквено звоно даровали су рођаци Небојша и Ђуро Мутић. Небојша живи у Њемачкој, а Ђуро је у тој далекој земљи остварио пензију.

“Радо бих нешто градио у родном селу, за сада макар и викендицу, а касније можда и нешто више. Даривање звона је моја жеља да подстакнем људе на повратак у Липник. Осјећам се, данас, чудесно испуњен и звук овог звона бих могао слушати цијели дан”, усхићено, у једном даху, казује Небојша.

Липничани цркву обнављају двије године. Прво је требало искрчити огромно растиње и коров, провјерити стабилност темеља и зидова, па тек онда кренути у обнову цркве. Започели су појединци, а онда се многи укључили у ову акцију. Комплетну столарију даровао је Слободан Јовановић, који сада живи у Приједору. За “Животок” казује:

“Избјегао сам из Липника кад и остали. Сада живим у Приједору. Успио сам обезбиједити нормалан живот у овој свеопштој кризи. Даривао сам столарију за цркву. Задивило ме како су се врата и прозори уклопили у милиметар иако је црква комплетно грађена од камена прије 132. године. Црква у Липнику је грађевинска љепотица”.

На Илиндан у цркви је освећена спомен плоча са именима 20 погинулих бораца Војске Републике Српске и именима седам цивилних жртава. Мајка једног од бораца, Савка Петровић, кроз сузе и јецајући, док гледа у плочу, збори:

“На плочи је име мога сина јединца, Зорана. Зазвонило је и звоно. Сада ми је лакше и могу на миру умријети”.

Један од првих повратника у Мркаље, заселак који гравитира Липнику али не чини његову срж, је Драго Колунџија:

“Обновио сам кућу и запатио нешто стоке. Живим од пољопривреде. Добио сам донацију за кућу. Струју још нисам добио. Било је обећања да се испуне једне новине, али нема струје”.

Александар Ђурић рођен је у Земуну. Са родитељима је сваке године долазио у Липник, понекад и два пута годишње. Последњи пут у Липнику је био у зиму 1993. године. Послије 20 година, на Илиндан 2013. године, дошао је на свечаност са својим музичким саставом. Пјесма је њихов допринос овом слављу:

“Овдје су данас моја мајка, млађа сестра и моја два сина. Они су овдје први пут. Желим да виде одакле су им дједа и прадједа. Ја сам већ нешто мало крчио тамо гдје је била очева кућа и одлучан сам да ту нешто градим”.

Предсједник Удружења за повратак у Липник из Бањалуке, Милорад Недимовић, обрадован је свеопштом атмосфером. Ипак, у овом дану гледа изузетак и промишља бриге које доноси захтијевност обезбјеђивања повратка у Липник:

“Празан је и тужан Липник. Данас је ипак весео дан. Окупио се велики број људи. Скоро као некада, у најбоља времена. Ово што данас видим даје наду у повратак и лично ме охрабрује да будем још истрајнији у акцијама које смо покренули”.

Међу бројним свечарима су Милан Деспот, који живи у Љубљани и његове двије сестре, Боса и Станка, које живе у Бањалуци.

“Овдје сам последњи пут био за Илиндан 1993. године, дакле прије равно 20 година. Срце ми је пуно, поносан сам и одлучан да на огњишту мојих предака, ја и моје три сестре, обновимо живот, да се опет вије дим и одјекују гласови живих. Одавде се види брдо Кућан, окићено великим боровима. Те сам борове и ја садио у акцији 1960. године када сам био ученик првог разреда”, прича Милан. Његова сестра Станка Деспот, запослена у Министарству за избјеглице и расељена лица Републике Српске, и лично и професионално је ангажована на обезбјеђивању услова за повратак у Липник:

“Требало је проћи пуних 18 година да се људи почну враћати у Липник. Радостан је ово дан за све нас, али нас обузима и туга знајући да скоро половина избјеглих одавде 1995. године није међу живима. Обнову цркве, као битног охрабрења за повратак, помогла је Влада Републике Српске и наговијестила помоћ за повратак, али општина Сански Мост још није уложила ни једну марку за стварање услова за повратак у Лиупник”, износи Станка личне импресије трудећи се да не наруши професионалну етику.

Славље у Липнику почело је са првим сунчевим зрацима. Кад сам напуштао ово мјесто сунце се већ приклонило западу. Звуци који су ме испраћали чинили су ми се ведрији и радоснији од оних који су ме дочекали. Закључујем: У Липнику ће бити и живота и радовања.