ЈЕВРЕЈСКА ЗАЈЕДНИЦА У БАЊАЛУЦИ ОСТАВИЛА ДУБОК И ЗНАЧАЈАН ТРАГ У КУЛТУРНОМ, ЕКОНОМСКОМ И ПРИВРЕДНОМ РАЗВОЈУ

  "Благонаклоност турских султана према Јеврејима постојала је много прије ступања турских трупа на европско тло, због њиховог образовања и познавања заната и трговине али и због много већег повјерења  које су Турци показивали према њима у односу на хришћанске поданике. Истовремено, Порта након освајања Балкана, осваја и цијело Подунавље, што има позитиван учинак на ширењу међународне трговине.
Подаци из Дубровачког архива упућују на то да су Јевреји већ тада били распрострањени у Босни као представници великих дубровачких трговачких кућа. Појединачно било је у Бањој Луци од 80-тих година XVI вијека стално насељених Јевреја трговаца, вјероватно и љекара. Ипак, Јевреји нису толико карактеристични за бањалучку чаршију колико за сарајевску.
  Управо због великог броја градина и утврда око прилаза граду на Врбасу,  Бања Лука се издваја као једно од најјачих упоришта турске војске, од великог стратешког значаја за Порту, са напоменом да је већ 1573. године, у доба владавине Ферхад-паше Соколовића, центар Босанског пашалука из Травника премјештен у град на Врбасу. Управо те године почиње нагли развој бањолучке чаршије, праћен развојем занатства и трговине, порастом броја становника и урбаном изградњом. Према утврђеним подацима, развој града почиње у Горњем шехеру, најстаријем турском насељу, гдје се налазе љековита топла сумпорна врела.
  Први слој ондашњег турског друштва су сачињавали аскер, војни сталеж, који су чинили феудалци, везири, аге и бегови, као представници разних нивоа турске власти, те комплетна војна и вјерска олигархија. Све остало је отпадало на рају која је својим радом у потпуности морала издржавати аскере. У свему томе и Јевреји су, због својих специфичних услуга турској држави, увијек били повлашћени друштвени међуслој са одређеним привилегијама у односу на потлачену рају, која је била у веома незавидном положају. Међутим, како је Босна била периферни дио, који је Порта се због учесталих напада Угара и Млечана све теже могла бранити, те почетне привилегије Јевреја су се постепено изгубиле и Јевреји су били принуђени плаћати свој данак.
  Масовнији долазак сефардских Јевреја у Бању Луку почетком XIX вијека из правца Сарајева, Скопља и Битоља везан је за период у Босни након доношења фермана султана Абдул Меџида 1840. године, којим су призната грађанска права и Јеврејима и хришћанима, уз могућност подизања вјерских објеката, синагога и цркава. С обзиром на изнесено, произлази да су оснивачи нешто бројније Јеврејске општине сефардског обреда у Бањој Луци били четворица Јевреја: Барух, Исак Папо, Менто Леви и Саламон Пољокан, трговац.
  До времена аустроугарске окупације 1878. године у Бањој Луци је, уз домаће становништво, живјела искључиво етничка група Јевреја сефарда, поријеклом из Шпаније и Португала. Њихова главна занимања, захваљујући обучености и познавању језика, прије свега су занатство и трговина. Занатима су се посвећивали релативно сиромашнији, док су они са нешто више новца махом вршили посредничке и трговачке послове. Дијапазон њихове заступљености у занатима је био доста широк, али је број Јевреја нарочито примјетан у домену кројача, обућара, кожара, крзнара, столара, лимара, фарбара, грађевинских предузетника, инсталатера воде, електрике и гријања, гравера, оптичара и слично. Били су то занати мањег опсега, оријенталан, обављан на најпростији начин, ручним алатом, а нови изуми и машине још нису били познати. Ипак, били су то мануфактурни производи који су својом квалитетом били далеко испред фабричких производа са сјевера и запада Европе, јер су занатлије уопште у Босни и Херцеговини показивали много више разумијевања и укуса при њиховој изради.
  Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 1878. г. представљала је историјску прекретницу, која је довела до великих промјена у привредном, економском, политичком и културном животу Босне и Херцеговине. Стваран је капиталистички поредак. Долази до брзог продора иностраног капитала. Велики допринос у даљњем развоју града на Врбасу у свим сферама јавног живота, иако у почетку малбројни, својим образовањем, упорним радом и залагањем дали су чланови Јеврејске општине града Бања Лука.
  До времена аустроугарске окупације у Бањој Луци су махом били заступљени Јевреји сефарди, поријеклом из Шпаније и Португала, који су говорили  традиционалним јеврејско-шпанским ладино језиком.
  За долазак аустроугарске власти везан је и масовнији долазак етничке скупине Јевреја ашкеназа у Бању Луку. Њихове претходнице у први мах долазе са аустроугарским трупама, као главни снабдјевачи аустријске војске оружјем, муницијом и храном, што су радиле и у току Првог свјетског рата. Њихово досељавање из различитих крајева Хабзбуршке монархије је трајало деценијама послије 1878. Највећи дио њих долазио је у Бању Луку из Хрватске, Славоније, Мађарске, Словачке, Чешке, Галиције, Буковине, Моравске и других крајева Европе. Кључни мотиви који су довели до њихове миграције били су прије свега економске природе.
  Ашкенази, иако су долазили из различитих земаља и били различитих прошлости и занимања, а уједињавала их је само вјера односно заједнички обред, ипак су се брже и боље од сефарда споразумијевали са домаћим становништвом и то прије свега захваљујући познавању неког од словенских језика. Током времена, досељени ашкенази су бројчано представљали готово трећину јеврејске популације у Босни и Херцеговини. Према попису из 1895. године, од укупно 8.213 Јевреја у Босни и Херцеговини на сефарде је отпадало 70%, а на ашкеназе 30%. Тај однос се ни доцније није мијењао.
  Такозвани аустругарски Јевреји осим свог матерњег језика јидиша говорили су и разним другим језицима као матерњим попут њемачког, мађарског, чешког. Основни језик који је све досељене ашкеназе везивао и међусобно спајао је њемачки, те су се зато у окупираној земљи код пописа у већини случајева национално изјашњавали као Нијемци или Мађари. Ашкенази су и вањским изгледом, својом често плавом и риђом косом, одударали од црномањастих сефарда. У већини случајева су били и школованији елеменат, што је, уз познавање језика окупатора, давало огромну предност не само у односу на остало становништво, него посебно у односу на домаће Јевреје сефарде. То су разлози који су одмах у почетку окупације довели до одређене подвојености и различитог степена диференцирања између двије групе Јевреја.
  Недуго послије доласка у Бањалуку ашкенази су основали своју општину 1883, да би већ наредне године Земаљска влада одобрила њен статут. На оснивачкој скупштини су се својом улогом истакли апотекар Брамер, рабин Херцлер и познате ашкенаске породице: Кастл, Фишер, Брикнер, Херцог, Готлиб, Шницлер и Гринвалд, које су се по својој професионалној оријентацији уклапале у постојеће оквире њихових занимања. Дијапазон њихових занимања био је доста широк, са превагом високообразованих и високопозиционираних владиних чиновника, финансијских и банкарских стручњака, адвоката, машинских инжињера, средњошколских професора, љекара, зубара, апотекара и акушера, ветеринара, итд. Ашкенази су много допринијели привредном и друштвеном развоју Бање Луке тог времена. Допуњавали су специфична, инсуфицијентна и високоспецијализована занимања која су Бањалуци недостајала. Примјера ради, Мориц Готлиб, урар и драгуљар, отворио је 20. маја 1911. први модерни електробиоскоп у Бањој Луци и тиме значајно обогатио културни живот града.
 Број Јевреја у Бањалуци знатно се смањио након Другог свјетског рата, послије 1945. године, јер су Јевреји заједно са својим суграђанима Србима и Ромима из Бањалуке, страшно страдали у времену од 41. до 45. године."

Божидарка Куваља Башић