ЖИВОТОК | 23/05/2013 | 13:06

ВЈЕКОВНО ИСКУСТВО ПРОЖЕТО РАДОМ

За Први свјетски рат био је премлад, у Другом је четовао, а за грађански рат био је престар. Са шљиве је пао у 102-ој години, у 103-ој животној години уграђен му је пејсмејкер, а кад је упловио у 104-у годину запјевао је за “Животок”.

Суморан кишни дан Драгољуба Галића из Доњих Голеша код Бањалуке држао је у кући и против његове воље. Дочекао ме веселог гласа јадајући се на вријеме:

“Навалила падати па ми неда макнути из куће. Мени је тешко сједити да ништа не радим, да никуда не ходам”.

И без да ме пита пијем ли, на столу се нашла ракија за мене и омања чаша црног вина за њега:

“Нисам ти ја био пијаница, а волио сам попити. Понекад бити и тамо ђе је кавга. А пуно сам дуванио. Кад не радим, мало су ми биле и двије кутије за дан. Вели мени доктор или да баталим цигаре или да спремам ковчег. Мислим се, мислим, па бацим цигаре. Било је то прије четерес и коју годину”, прича кроз смијех.

Враћајући мисли стољеће уназад, препричава сцену из Првог свјетског рата која му се урезала дубоко у сјећање. Негдје пред крај рата дошао његов отац кући у униформи српског војника са кокардом на капи. Драгољуб ухватио прилику и чекићем полупао кокарду. Добио је шамар који га и данас пече.

“А онда ти ја у другом рату пришијем себи кокарду. Кратко сам је носио. Одем у партизане. И код њих сам био мало времена. Док сам био са четницима редовно сам се бријао. У партизанима сам знао бити и са брадом од двије – три неђеље”, сјећа се ратничких дана и догодовштина. Мало поћута па ратничка сјећања заврши казивањем о ономе од прије двадесет година:

“Кад је оно пукло у Босни 92. ја се јавиум у војни одсијек. Питају ми шта тражим. Кажем да 'оћу пушку и распоред. Они се насмију, нешто упишу у буквицу и пошаљу ме кући”.

Драгољуб је, како каже, узео 104. годину. Прије двије године тресао је шљиве и пао са четири – пет метара висине.

“Можда мени 'вако мршавом и лаганом не би ништа било да сам пао на ледину. Али син под шљиву ставио жељезни плуг па сам се добро поломио. Крпили ме у болници неколико мјесеци”. И ово животно искуство прати смијехом.

Наредно болничко искуство је куриозитет свјетског ранга. Јануара 2012. године, у његовој 103. животној години, уграђен му је пејсмејкер. Позната су само два слична случаја: један у Енглеској и један у Турској гдје су пејсмејкери уграђени мушкарцу и жени старима 106 година. Драгољуб и ово коментарише шеретски:

“Вели мени доктор да ће ово радити 10 година без поправке. Ја му кажем: кад дођем за десет година немој да тебе не буде овдје да ово поправиш!”

Године му не падају тешко, али му тешко пада кишно вријеме јер не може ван куће:

“Ја сам ти блентав за посао. Волим радити. Кад не радим као да не живим. Ево, прије неки дан мој син цијепао летву, а ја отесао 40 комада. И сковао два каната па ме сада мало боли десна рука”.

Питам чиме се хранио и има ли у томе тајне за дуговјечност.

“Јео сам ти ја све и свашта. Највише волим млијеко и сир. Само тога прије није било колико сам ћео. Мљело се свакакве антраге. Помијешају зоб, јечам, проју и још свашта. Е, каква је сада 'рана. Да је овако било у мојој младости ја би живио дуже и од орла и од гаврана!”