Тадић: Ипак граница постоји
Коментар преносимо у цијелости:
Нови тренутак у којем се показује колико је површно и неодговорно схваћена једна од битних идеја савремене политике - увјерење да ће свијет постати боље мјесто, ако све врсте граница буду потпуно изгубиле свој значај.
Стварност је поново одржала лекцију политичкој теорији
Један насилни продор преко границе био је довољан да сви од&зwњ;једном почну говорити о заштити државне територије, безбједности грађана, улози полиције и војске и праву државе да одлучује ко може ући на њену територију. Од&зwњ;једном више нико не говори да су границе непотребне. Напротив, од држава се захтијева да их штите одлучније него икада.
То није никакав парадокс. То је природно стање ствари.
Граница није настала зато да би дијелила људе. Настала је да би штитила простор у којем вриједе одређена правила. Она није првенствено линија на географској карти. Она може бити граница између правног поретка и самовоље, између одговорности и анархије, између цивилизованог понашања и увјерења да се циљ може остварити силом.
Човјек не постаје цивилизован када пређе границу неке државе. Цивилизован постаје онда када прихвати да постоје границе које се не прелазе. Границе закона. Границе пристојности. Границе туђе слободе. Границе одговорности.
Управо зато је погрешно вјеровати да ће укидањем граница нестати и сукоби међу људима. Биће управо супротно. Тамо гдје границе престану да постоје, врло брзо почиње борба за успостављање нових граница, само што оне тада више не настају кроз право него кроз побуне нецивилизованих, насиље, па онда опет, неминовно, кроз силу. Највећи је проблем што се те нове границе тада повлаче дубоко унутар територије која је претходним недовољно чуваним границама била исцртана на много већем простору.
Отворено друштво није друштво без граница
Трагично је погрешно поистовјећивати отвореност са одсуством граница. Отворено друштво утемељено је на јасно дефинисаним правилима која важе једнако за свакога. Унутар сваког цивилизованог друштва постоји импозантан број видљивих и невидљивих граница које управо служе томе да оно опстане као цивилизовано.
Ова расправа није важна само за Шпанију нити само за Европску унију. Она је важна и за све нас.
На овим просторима деценијама се покушава доказати да су границе и уставне надлежности ентитета препрека европској будућности. Као да је проблем Дејтонског мировног споразума у томе што је јасно одредио границе политичких овлашћења. Као да би БиХ била стабилнија када би те границе биле нејасне или када би их неко могао произвољно помјерати.
Искуство показује управо супротно.
Сваки пут када су нарушаване границе утврђене Дејтонским мировним споразумом, било територијалне, било уставне, расла је политичка криза. Сваки пут када су мимо сагласности мијењане надлежности или наметана нова правила, опадало је међусобно повјерење. Није проблем у томе што границе постоје. Проблем настаје онда када их неко одлучи игнорисати.
Посљедњи драматичан примјер је кршење Анекса 8 тог споразума и криминално понашање сарадника Дениса Бећировића да уз његов амин на противправан начин од свих нас у БиХ отму Комисију за заштиту националних споменика.
Граница је најважнији израз међусобног поштовања
Није случајно то што ниједан озбиљан уставни поредак не може опстати ако се његове границе произвољно мијењају политичком силом или вољом појединаца. Државе остају уређене само док штите границе свог правног и политичког поретка.
Зато слике са шпанске границе имају много шире значење од саме мигрантске кризе. Оне представљају подсјетник да човјечанство никада не смије потцијенити угрожавање видљивих и невидљивих граница цивилизованих људи. То од нас из Републике Српске мало ко боље разумије, а што доказује и недавна аутентична народна акција Граница постоји, која је одбранила Републику Српску од Мајкла Марфија и Кристијана Шмита.
Можда ће једног дана постојати свијет у којем ће границе имати сасвим другачији облик него данас. Али тај свијет неће настати зато што смо их избрисали. Настао би тек онда када би сви људи прихватили исте цивилизацијске норме, исто поштовање закона и исту одговорност према другима. Нико нема право да убије вјеру у такву будућност, али нико нема право ни да затвара очи пред оним какав је свијет сада.