Тадић: БиХ и границе западног легализма
Ауторски текст Огњена Тадића преносимо у цијелости:
Свакоме здраворазумном потпуно је јасно да већа друштвена опасност постоји када судови не поштују Устав него када се не поштују одлуке таквих судова. Коначно треба схватити да је рјешење нашег проблема владавине права у томе да научимо судове да поштују Устав, а не да стварамо привид владавине права привикавајући и/или тјерајући људе да поштују противправне судске одлуке.
Овај проблем није новијег датума. Био је приближно једнако тежак и у вријеме бивших Југославија, а наслијеђен је као једна од најкомпликованијих тема у процесу демократске друштвене транзиције. Данас је додатно отежан утицајем међународног фактора, јер, умјесто да помогне да га се ријешимо као реликта тоталитарне прошлости, међународни фактор га је присвојио, овладао њиме и сада га користи како би могао владати у БиХ.
Западни стандарди ван БиХ и у БиХ
Западне демократије деценијама граде свој међународни ауторитет на идеји да су владавина права, људска права и демократски легитимитет универзалне вриједности. Управо позивајући се на те принципе, САД, Уједињено Краљевство и њихове савезнице редовно критикују законе и судске одлуке широм свијета када процијене да су у супротности са основним слободама или међународним стандардима.
Посљедњих година такве критике упућиване су Русији због поступака против Алексеја Наваљног, Владимира Кара-Мурзе и других опозиционих активиста. Слични ставови заузимани су према Турској у случајевима Османа Кавале и Селахатина Демирташа, према Кини због поступака против активиста у Хонг Конгу, према Бјелорусији због пресуда опозиционим политичарима, као и према Ирану, Мјанмару, Египту и низу других држава.
У свим тим случајевима аргументација је била готово идентична. Није довољно да нешто буде формално прописано законом нити да одлуку донесе суд. Постоје виши стандарди. Постоје људска права. Постоје демократски принципи. Постоји питање независности институција. Постоји питање легитимности самих норми на којима се одређена одлука заснива.
Другим ријечима, западне државе никада нису заступале став да је сваки закон легитиман само зато што постоји нити да је свака пресуда праведна само зато што ју је донио суд. Напротив, управо су оне међу најгласнијим заговорницима идеје да се и закони и судске одлуке могу критиковати уколико одступају од основних принципа слободе, демократије и владавине права.
Међутим, када се расправа пресели у Босну и Херцеговину, као да одједном престају да важе правила која се примјењују у остатку свијета. У Босни и Херцеговини већ готово три деценије постоји јединствен политичко-правни систем у којем значајан дио норми није настао кроз редовне демократске процедуре. Високи представници користили су тзв. бонска овлаштења како би наметали законе, мијењали постојеће прописе, суспендовали одлуке изабраних институција, смјењивали функционере и обликовали политички систем земље. Таква пракса нема пандан ни у једној другој европској држави.
Ипак, сваки покушај да се отвори расправа о демократској легитимности таквих одлука често се унапријед проглашава нападом на владавину права.
Ту настаје суштинско питање: ако је легитимно расправљати о законима које је усвојио парламент Русије, Кине, Ирана или Турске, зашто не би било легитимно расправљати о такозваним законима које није усвојио ниједан парламент? Ако је допуштено преиспитивати независност судова у другим државама, зашто би било забрањено постављати питања о правном систему који је деценијама обликован ванредним интервенцијама међународне администрације и који свакодневно даје мноштво разлога да буде окарактерисан као систем који не поштује устав сопствене земље?
Још је занимљивије што се управо у Босни и Херцеговини западне силе налазе у сасвим другачијој позицији него у државама које најчешће критикују.
Зашто западне силе раде у БиХ оно што критикују у Русији, Кини и/или Ирану?
Када Вашингтон или Лондон критикују судске одлуке у Русији, Кини или Ирану, они реално немају могућност да промијене те одлуке. Могу изразити неслагање, увести санкције или вршити дипломатски притисак, али не могу непосредно интервенисати у правни систем тих земаља. У Босни и Херцеговини ситуација је битно другачија.
Међународни фактор, а посебно државе које стоје иза институције високог представника, посједује политички утицај какав не постоји готово нигдје друго у свијету. Ако сматрају да постоје правне недоречености, уставне контроверзе или проблеми легитимности, управо овдје имају могућност да покрену њихово рјешавање. Могу иницирати политички дијалог. Могу подстаћи институционалне реформе. Могу подржати демократске процедуре кроз које би се отворена питања разријешила на одржив начин. Међутим, умјесто тога, често се инсистира на томе да се постојеће стање прихвати као неупитно.
Парадокс је очигледан. Тамо гдје немају моћ да промијене спорна рјешења, западне државе их јавно проблематизују. Тамо гдје имају највећи утицај и највећу могућност да отклоне институционалне недоумице, одједном заговарају безусловно прихватање постојећег стања.
Наравно, заговорници садашњег система наводе да је Босна и Херцеговина посебан случај због Дејтонског мировног споразума и потребе очувања стабилности. Тај аргумент има одређену тежину. Нико озбиљан не може негирати да су међународне интервенције имале важну улогу у стабилизацији земље. Али, чак и ако се прихвати да су ванредна овлаштења била оправдана непосредно након рата, остаје питање колико дуго такво оправдање може трајати.
Три деценије након завршетка сукоба Босна и Херцеговина и даље функционише под елементима међународног надзора који би у било којој другој европској држави били сматрани изузетком од демократских стандарда. Управо зато проблем више није само правни. Он постаје питање кредибилитета принципа које Запад заступа, јер западна политичка традиција сама признаје да постоје закони који су формално важећи, али нису праведни. Признаје да постоје судске одлуке које су донесене у складу са процедурама, али ипак представљају неправду. Пресуде из времена апартхејда данас се не сматрају симболом владавине права. Политички процеси у комунистичким државама касније су поништавани и рехабилитовани. Након Другог свјетског рата нико није тврдио да су нацистичке пресуде легитимне само зато што их је донио суд. Све то показује да формална законитост никада није била једини критеријум легитимности, па онда то не може бити ни у Босни и Херцеговини.
Сходно томе, није нелегитимно расправљати о границама такозваних бонских овлаштења. Није нелегитимно дискутовати о улози високог представника. Није нелегитимно анализирати да ли одређена рјешења одговарају принципима демократског легитимитета и народног суверенитета. Није нелегитимно расправљати о одлукама судова који, по оцјени критичара, не поштују устав сопствене земље. Напротив, управо је отворена расправа основни елемент сваке демократске културе.
Принципи морају бити принципи или нису принципи
Суштина проблема зато није у томе да ли се неко слаже или не слаже с појединим одлукама, законима или пресудама. Суштина је у досљедности стандарда. Ако су владавина права, демократски легитимитет и људска права заиста универзалне вриједности, онда морају важити једнако за Москву, Пекинг, Минск, Техеран и Сарајево. Ако се иста питања могу постављати о законима и судовима других држава, онда морају бити допуштена и када се односе на Босну и Херцеговину. У супротном настаје утисак да се не ради о универзалним принципима, већ о правилима која се примјењују селективно, зависно од политичког контекста и интереса.
Управо ту почиње највећи проблем за сваку међународну политику. Није највећа опасност када се неко не слаже с одређеном одлуком. Много је опасније када људи почну сумњати да се иста правила не примјењују једнако на све.
Због тога Босна и Херцеговина данас представља својеврсни тест граница западног легализма. Не зато што оспорава вриједност владавине права, него зато што поставља једноставно питање: да ли су принципи који се заговарају заиста универзални или постају флексибилни онда када се сударе с политичком реалношћу?
На то питање прије или касније мораће бити понуђен увјерљив одговор. Не због Републике Српске, не због Федерације БиХ, па чак ни због саме Босне и Херцеговине, већ због кредибилитета принципа на којима западне демократије већ деценијама заснивају свој међународни ауторитет, јер уколико људи који живе на простору Босне и Херцеговине под управом западних земаља ни након три деценије такве управе нису стекли гаранције за основна људска, грађанска, политичка и економска права и слободе, већ се све то нарушава одлукама странаца и њихових намјесника, како се онда томе могу надати други народи у свијету чије опозиционе снаге на Запад гледају као на савезника у борби за демократски поредак, слободе и људска права?