Вукелић: Епска трагедија и опомена колико је важно сачувати Републику Српску
Примјер Сарајева показује каква би била судбина Срба у Бањалуци, Бијељини, Требињу и у било ком граду Републике Српске да Српска није одбрањена у рату и сачувана у миру. Срба практично не би ни било - рекао је Вукелић Срни.
Он је указао на то да је одлазак Срба из сарајевске котлине био изузетно болан уступак српске стране и један од најтрагичнијих догађаја у ратовима деведесетих година прошлог вијека јер је оно што је одбрањено у рату предато у миру.
- Људи који су неколико година гинули, борили се за свој кућни праг и успијели да га одбране у бројним муслиманским офанзивама и током НАТО бомбардовања у операцији `Намјерна сила` морали су све то да напусте - подсјећа Вукелић.
Он је нагласио да је посебно трагично то што су, свјесни да им више нема живота у Сарајеву, са собом понијели посмртне остатке својих најмилијих.
- Нису хтјели да их оставе на муслиманској територији. То говори да без Републике Српске нема ни слободе Србима. Видимо да им, нажалост, нема живота у Федерацији БиХ /ФБиХ/ - рекао је Вукелић.
Он је указао на то да је Сарајево прије рата било један од највећих српских градова у тадашњој држави, а да данас у том граду, као и у свим другим срединама гдје је територија уступљена, Срба практично нема или их има у траговима.
Вукелић је навео да је деценијама након рата Сарајево градило мит о српској агресији и граду жртви, али да је то историјски фалсификат јер су Срби у том граду били своји на своме вијековима.
- Срби су у БиХ били конститутиван народ. Увијек су били на правој страни историје и донијели су слободу у Првом и Другом свјетском рату, а проглашени су за агресоре само зато што су се бранили и покушавали да сачувају минимум слободе и живот достојан човјека - закључио је Вукелић.
Масовни егзодус сарајевских Срба званично је почео 17. фебруара 1996. године из српских сарајевских општина које су након потписивања Дејтонског споразума припале ФБиХ и трајао је готово до краја марта.
Процјењује се да је 120.000 до 150.000 Срба напустило своје домове у општинама Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица и Ново Сарајево, а један од најпотреснијих аспеката била је ексхумација и преношење посмртних остатака упокојених на територију Републике Српске.