Терориста из Манчестера посјећивао Њемачку
На сајту Првог програма њемачке телевизије АРД сазнајемо гдје је уочи напада боравио младић који је према сазнањима медија извршио самоубилачки напад у Манчестеру: "Салман Абеди", човјек који је према наводима медија извршио самоубилачки напад у Манчестеру, боравио је према најновијим доступним информацијама, само неколико дана прије напада у – Њемачкој. Четири дана прије атентата вратио се авионом из Диселдорфа за Манчестер. Наводно је 2015. године Абеди већ боравио у Њемачкој и тада је у Велику Британију одлетио из Франкфурта. Британски медији цитирају њемачке обавјештајне изворе по којима сада треба утврдити да ли је атентатор у Њемачкој посјећивао особе које је упознао на ратишту у Сирији".
У истом тексту се фокусира и реакција Британаца на понашање америчких медија: "Од бомбашког напада у понедјељак навече америчке институције су се стално мијешале у истрагу која је у току. Одавале су медијима информације прије него што би их објавила британска страна. И идентитет наводног атентатора је прво објављен у америчким медијима. Гардијан је све то назвао недостатком поштовања савезника у времену пуном емоција".
Радио Дојчландфунк осврће се на скупове који су синоћ одржани широм Велике Британије: "Страх, очајање, немоћ, пркос и неочекивана солидарност. У овом тешком тренутку грађани Манчестера, па и цијела нација, збијају редове. Вечерња окупљања у црквама била су широм земље посвећена сјећању на жртве. Шефица британске владе Тереза Меј је због терористичког напада обуставила предизборну кампању за парламентарне изборе који се одржавају 8. јуна. Њен примјер су слиједили и лидери осталих партија. Када се, највјероватније већ прекосутра, настави предизборна кампања, тешко је замислити да ће неко потегнути тему унутрашње безбједности".
Израз бестидности или инструмент демократије?
У дневном листу Зидојче цајтунг ауторке текста "Снимати, или ипак не?" Катлин Хилдербрабд и Јулијана Либерт тематизују феномен видео-записа снимљених паметним телефонима, које свједоци врло брзо поставе на друштвене мреже. Тако је било и послије терористичког напада у Манчестеру. "Изгледа да су такви видео записи у исто вријеме и израз бестидности и да су корисни. Иритирајуће је да неко послије терористичког напада снима мртве и повријеђене. Можда то не крши закон, али се ради о драстичној повреди приватности жртава и њихових најближих. С друге стране, такви снимци можда могу допринијети расвјетљавању злочина. Међутим, не бисмо отишли предалеко ако бисмо видео-записе означили као инструмент демократије. Да они могу да имати еманципаторско дејство показала је и дебата о полицијском насиљу у Сједињеним Америчким Државама. Откако скоро свако има паметни телефон грађани често снимају када њих или друге људе заустави полиција. Постоје неподношљиви снимци на којима полицајци премлаћују Американце, најчешће црнце, мада су им одавно на рукама лисице."
Финале у сјенци трагедије
У финалу Лига Европе Манчестер јунајтед је у Стокхолму савладао холандски Ајакс 2:0 и тиме изборио пласман у Лигу шампиона наредне сезоне. Међутим, терористички напад у граду из којег је побједничка екипа, бацио је своју дугу сјенку и на утакмицу, како из Стокхолма за Шпигел-онлајн пише Ерих Буххајстер: "Послије финала се могла видјети уобичајена кореографија. Играчи Манчестер јунајтеда, позирали су са побједничким пехаром, скачући и плешући пред трибинама. Уживали су у близини своје публике. Златан Ибрахимовић, који је због повреде финале гледао са трибина, позирао је чак пред једним плакатом, који га спорним методама жели приволети да остане у клубу: Златан, Stay and You Can Shag My Wife (Златане, остани, и можеш да туцаш моју жену). Фрустрација Ајаксових навијача се претворила у деструкцију па су почели да изваљују сједишта и бацају их на терен. Могло би се рећи да је све било – нормално.
При томе ништа није било нормално у том финалу које се одржавало под мучним утиском терористичког напада у Манчестеру са 22 убијене особе, Играч везног реда Андер Херера рекао је нешто што звучи унапред смишљено али има значај: Желимо мир у свијету, у нормалном свијету пуном узајамног поштовања. За то морамо да се изборимо заједно. Он је побједу свог клуба посветио жртвама. И друге ствари су указивале на то да су трагични догађаји у Манчестеру засјенили финале. Није било уобичајеног спектакла уочи почетка меча. Није било плесача и пјевача. Бивши играч Бајерна и бивши шведски репрезентативац Патрик Андерсон је уручио пехар и то је било то. Минута ћутања на почетку је за 47.000 гледалаца заиста била прожета језом, али послије тога се проломио једноминутни аплауз. А када би навијачи из Британије током меча из дубине душе запјевали, Манчестер, Манчестер, Манчестер; они су скандирали свом клубу, али прије свега – свом граду. Да ли ће ова титула помало ублажити бол у завичају? Можда; каже тренер Мурињо. Али то не звучи баш увјерљиво."
Извор: Дојче веле