Ирак: Џихадисти ни издалека нису поражени
Терористи су користили људе и као живи штит. И поред тога, када је шеф ирачке владе Хајдер ал Абади прије неколико дана помало преурањено најавио “ослобађање“ тог града од припадника такозване “Исламске државе“ његовим становницима није било до славља.
Разлог за то би могле бити и борбе између ирачке армије и ИД које у неким дијеловима града и даље трају. Излазак на улице због славља је још увијек раван самоубиству. Додуше, десило се нешто друго: многи грађани су побјегли од сопственог “ослобађања“.
Од почетка ирачке војне офанзиве на Фалуџу 23. маја, град је напустило око 80.000 људи. 30.000 људи је – према процјенама норвешких посматрача – побјегло тек послије званичног “ослобођења“ града прошлог петка (17.6). Ти људи сада, у катастрофалним хигијенским условима, ван града чекају своју даљу судбину. Премијер Абади сада намјерава да заузме и милионску метрополу Мосул као сљедећи и посљедни бастион ИД у Ираку.
Једна ствар је позитивна: “калифат“ се љуља – бар на својим главним подручјима. ИД ће вјероватно за неколико дана или недјеља бити потиснута из Фалуџе. Из градова Тикрита и Рамадија је отјерана још прије неколико мјесеци. У сусједној Сирији па чак и у Либији, подручја под контролом ИД су такође под војним притиском, иако стално има и јаких противудара, и не изгледа да ће ускоро доћи до војног пораза ИД. Чак и ако изгуби контролу над одређеним подручјима и рутама за шверц и набавку оружја, ИД ће још дуго бити у стању да шири страх и ужас у форми терористичких напада – не само на Блиском истоку и у Сјеверној Африци, већ и у САД и Европи.
Војна борба против ИД – посебно копненим снагама – свакако је неопходна и сваки њен успјех треба поздравити. Али, она ће имати ограничену вриједност све док се не ријеше и сукоби који нису у првом плану. На примјер, већина људи из Фалуџе није побјегла само пред ИД и сталним борбама. Многи су побјегли и из страха од осветничких акција или произвољних напада шиитских паравојних формација. А оне не важе за мање бруталне. Но, и поред тога што нису на добром гласу оне би, уз отворену подршку Ирана, могле да имају главну улогу у копненој офанзиви на Фалуџу, уколико САД паралелно буду изводиле ваздушне нападе. Шиитске групе не би учествовале само у борбама у унутрашњости града.
Шефу влада Абадију – који је и сам шиит – досад није успило да задобије довољно повјерења сунитске мањине, која је за вријеме владавине Садама Хусеина била привилегована, а послије тога намјерно маргинализована. За то он нема довољно снаге, а можда ни политичке воље. Већ сада се види да ће марш на Мосул повећати напетости између етничких група. То укључује и Курде, који са својим јединицама учествују у офанзиви, па ће зато касније и они учествовати у политичким и економским разговорима. Због тога треба рачунати са даљим таласима избјеглица и још већим патњама.
Све то показује да се не ради само о ИД. Увијек се ради и о конкретним сукобима око власти и распјоделе добара. Стране које учествују у сукобима намјерно се користе и вјерским и етничким аргументима како би обезбједиле себи подршку одређених група или племена. Сиријски режим, различите сиријске опозиционе групе, курдске Пешмерге или шиитске групе у Ираку – свако вуче на своју страну. Посебно неславну улогу у томе имају конкурентске регионалне силе Иран и Саудијска Арабија. Умјесто да утичу на смиривање ситуације, оне и саме подстичу вјерске сукобе.