Избјеглице ће морати да се потруде
Убудуће ће избјеглице морати посебно да се потруде уколико желе да остану у Њемачкој. Нови закон прописаће низ услова, што опозиција и невладине организације критикују. Штампа о томе доноси супротстављене коментаре.
Владајућа коалиција коначно се споразумјела о такозваном интеграционом закону који би требало да регулише права и обавезе људи који стекну избјеглички статус у Њемачкој. Послије дугог натезања у којем су демохришћани били за строже, а социјалдемократе за блаже формулације, кабинет Ангеле Меркел у сриједу ће ставити приједлог у законску процедуру. Говори се о концепту подстицаја и захтјева, па ће тако држава проширити понуду курсева језика, олакшати приступ тржишту рада, али заузврат трајни боравак омогућити само онима који “претежно“ сами зарађују новац те довољно добро знају њемачки. Такође, избјеглицама ће под одређеним условима моћи да буде прописано у којем граду или региону морају да живе. Уколико дошљаци не посјећују курсеве језика, могу бити кажњени укидањем дела новчане помоћи која им следује.
Овај закључак владајуће коалиције нашао се под рафалном паљбом организација које се залажу за права избјеглица, синдиката, социјалних удружења и опозиције из редова Зелених и Љевице. Организација Про Азил сматра да се ради о “популистичком“ приједлогу који као да полази од тога да избјеглицама а приори мањка воље да се интегришу, па им треба припретити. Тиме се опслужују “десна расположења у Њемачкој“. Тема је наишла на велики одјек у њемачкој штампи. Ево неких од карактеристичних коментара:
“Владом и њеним приједлогом закона биће разочарани сви који сматрају интеграцију државним и друштвеним задатком како би се избјеглицама олакшао приступ свакодневици у Њемачкој“, пише Франкфуртер рундшау. “Признате избјеглице ће убудуће бити присиљене да бораве у мјестима које им надлежне службе пропишу. То не само да противрјечи Женевској конвенцији, већ и наводном циљу самог закона. С једне стране, избјеглице добијају сталну дозволу боравка само уколико саме зарађују за живот, а с друге стране прописивање мјеста становања управо спречава проналажење посла. То може начинити интеграцију тешком или немогућом“, сматра коментатор франкфуртског листа.
Другачије пише минхенски лист Меркур: “Избјеглице у Њемачкој проналазе уточиште, добијају храну и смјештај, бесплатне курсеве језика и, ако све иде како треба, перспективу да остану. Држава има право да очекује нешто заузврат: да се дошљаци потруде да науче језик и интегришу у друштво. То није шиканирање, како критикују Зелени, Каритас или Про Азил. Држава само јасно ставља до знања да интеграција није нешто што се може, а не мора.“
У сличном стилу пише келнски Штат анцајгер: “Многе избјеглице имају огромну вољу да овдје остану, да покажу шта знају и да науче још нешто. Захвални су што су доспјели у земљу благостања и правне сигурности. И желе да се, када то буде могуће, реванширају за помоћ коју су добили. Зато је исправно дати избјеглицама трајну дозволу боравка само ако сами могу да осигурају средства за живот. Али тада их треба још брже и са мање бирократије укључити у радне процесе, обуке за разна занимања и занате. Било би блесаво не допустити им да раде, и тако их гурнути у окриље сиве економије и приморати да црпе социјалне системе.“
Одмјерено аргументује Ноје оснабрикер цајтунг: “Прошле године је у Њемачку дошло више од милион избјеглица. Ове године их је до сада већ 200.000. Има дакле разлога да се њихово укључивање у друштво постави на чврсте основе. Интеграциони закон, који сада покреће кабинет канцеларке Меркел, могао би да буде важан прилог ствари. Али он није чаробни лијек нити написан без грешке. То почиње с основним принципом подстицаја и захтјева. То правило је у принципу разумно. А ипак није фер да се одређују санкције све док мањка понуда за интеграцију, рецимо курсева језика. А то је, нажалост, у многим местима и даље случај. Сличних тешкоћа биће с прописаним местом становања.“
Берлинер цајтунг се осврће на дио приједлога закона којим се забрањује избјеглицама да се населе у мјестима гдје им пријети “социјално и друштвено изопштење“. О томе лист пише: “Гдје овако нешто пријети? У мјестима гдје ксенофоби подгријавају атмосферу против странаца. Дакле, ако се ксенофоби довољно гласно успротиве, држава ће се побринути да у њиховом комшилуку не буде странаца и да избјеглице буду смјештене другде. То није интеграција, већ збуњеност законодавца.“