latinica  ћирилица
29/05/2016 |  13:45 ⇒ 15:30 | Аутор: vecernjenovosti

Бранa Црнчевић добија улицу у Београду

Пет година послије смрти Бране Црнчевића (1933-2011), писца раскошног духа, сатиричара, афористичара, пјесника, бриљантног аутора за дјецу и новинара, једна београдска улица требало би да понесе његово име.
Брана Црнчевић - Фото: blic.rs
Брана ЦрнчевићФото: blic.rs

На Изборној скупштини Српске напредне странке, у дијелу који је био затворен за јавност, сазнају "Новости", њен предсједник и премијер Србије Александар Вучић рекао је да је поднио Скупштини града Београда такав приједлог. Идеју, за коју се нада да ће бити прихваћена, Вучић је изнио поштујући одлуку градских власти која предвиђа да је неопходно да прође неколико година од смрти знамените особе по којој би се називала улица или трг.

Тиме би се Београд достојно одужио аутору књига "Босоноги и небо", "Ципелице од крокодилске коже", "Њен први чај", "Дунаво", "Занати", "Капетан и лула", "Пета страна света", Шта има?", "Чувари пепела", као и комедије "Кафаница, судница, лудница" и збирке афоризама "Пиши као што ћутиш".

А Црнчевић је умио да говори и имао шта да каже, признавали су они који су се дружили са њим, али и његови љути противници. Често за кафанским столом који му је годинама био најдраже радно мјесто, неуморно је испаљивао духовите и бритке опаске, доскочице и афоризме, који су се муњевито преносили на улице, улазиле у народ и препричавали као вицеви и народне умотворине. Чувени су они: "Прије рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Нијемци и уништили све", или "Како да не будем срећан? Гдје год да погледам - све мој до мојега".

Све његове књиге биле су изузетно читане. Борислав Михајловић Михиз га је сврставао у највеће српске сатиричаре 20. вијека, уз Душка Радовића, Владу Булатовића Виба и Матију Бећковића. Публика га је вољела, а критичари и новинари прећуткивали. О томе је Брана, у свом маниру, говорио:

- Мени је важан читалац, а критичар је међупсихијатријска станица... Новине и колеге су ме гурнули у такозване политичаре, а политичари, као што је познато, не пишу романе... Лаж да се писци не баве политиком је соцреалистичког поријекла. Најважније ми је оно што гурнем између корица. Ту сам писац, а ван корица се бавим политиком.

Она га је, ипак, обиљежила. У вријеме социјализма називали су га националистом и антикомунистом, истјеривали са београдске телевизије, спречавали поставку његовог комада "Сребрни свећњаци", а доспио је и у затвор због једне вербалне провокације у Загребу. Политици није одолио, иако је дуго бјежао од ње. Био је добар пријатељ Слободана Милошевића, заговорник невиности Радована Караџића, народни посланик на листи СПС, члан СРС, а затим и СНС.