Степинац, од српског војника до католичког свеца

Ко је био Алојзије Степинац, како је прешао пут од српског официра до човјека који је био одушевљен стварањем НДХ, да ли је дигао глас против злочина у Јасеновцу, да ли је устао против Анта Павелића на начин на који је устао против Тита? Коначно, да ли му је савјест била чиста, како је рекао на суђењу 1946. године?

Ова питања се претресају не само у Београду већ и у Загребу. Католички вјерници очекују да већ ове јесени Алојзије Степинац буде проглашен за свеца. То значи да ће у католичком црквеном календару постојати Дан светог Алојзија Степинца, који ће славити више од милијарду католичких вјерника широм свијета. У Србији име Алојзије Степинац код великог броја људи изазива језу, јер га многи оптужују да је знао за злочине у НДХ, а није довољно урадио да их спречи.

Алојзије Степинац је рођен 1898. године у селу Брезарић, општина Крашић, недалеко од Загреба. Након завршене гимназије, мобилисан је у аустроугарску војску и послат на италијанско ратиште, где је рањен и заробљен. Међутим, у Италији му допуштају да се пријави у Југословенски добровољачки одред и одлази на Солунски фронт – да се бори на страни српске војске.

Историчар из Загреба Јуре Кришто каже да се Степинац јавио јер је хтио да се избави из заробљеништва, али и због још једног разлога. "Хрватски католички покрет се од 1912. приклонио југословенској идеји, коју су заступали такозвани националисти, то значи да се почело залагати за јединство Словенаца, Хрвата и Срба", наводи Кришто.

Истина, Степинац стиже на Солунски фронт кад је он већ био пробијен, али та ратничка епизода из његовог живота биће пресудна у каснијој црквеној каријери, јер је у Краљевини Југославији краљ Александар Карађорђевић давао коначну ријеч за висока постављења у Католичкој цркви.

"Он је сматрао да један човек млад, који је био официр српске војске, који је са том војском ратовао и пробијао Солунски фронт, без обзира на то колико је кратко он био на том фронту, не може да буде антисрпски настројен, не може да буде антиправославно настројен", каже академик Драгољуб Живојиновић.

Степинац 1934. постаје помоћник остарјелог загребачког надбискупа Антуна Бауера, а три године касније и први човјек Католичке цркве у Хрватској. На том мјесту дочекаће и ратну 1941. годину.

Одушевљење стварањем НДХ

Десетог априла те године Хитлерова војска улази у Загреб. Истог дана Славко Кватерник проглашава ускрснуће Независне Државе Хрватске, чији ће поглавник неколико дана касније постати Анте Павелић, који се вратио из емиграције. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац не крије одушевљење проглашењем НДХ, стварање те државе види као Божје провиђење.

 Он изражава одушевљење успостављањем хрватске државе, међутим, данас се може поставити питање – а шта је чудно у свему томе? Кад узмете чињеницу да је хрватски народ схватао Краљевину СХС и Југославију врло негативно, да је био малтретиран, обесправљен, сам Степинац је више пута протестовао у Београду и тражио је да се промијени политика. Тако да, када је НДХ формирана, нормално је што се Степинац томе радовао, ту немам шта да му замјерим", каже Јуре Кришто.Славко Голдштајн истиче да је Степинац пребрзо поздравио оснивање НДХ очекујући од ње велику подршку Католичкој цркви и католичком моралу.

"Брзо је сазнао да та држава није у складу са католичким моралом, али је преполагано почео да се дистанцира од те државе, а још полакше јавно осуђивао те почињене злочине", наводи Голдштајн.

Један од најјезивијих злочина у НДХ десио се у мају 1941. у Глини. Љубан Једнак, једини преживјели, касније ће описати да су усташе затвориле локалне Србе у цркву, пустиле двојицу који су имали потврде да су прешли у католичку веру, остале свирепо убили, а цркву запалили. Локални католички жупник обавијестио је Алојзија Степинца да је у тој ноћи страдало 260 Срба.

"И онда је он реаговао и то писмено, упутио је писмо Павелићу и написао да ниједан Србин не смије бити убијен ако му се не докаже злочин који заслужује такву казну", наводи Јуре Кришто и додаје да му Павелић није одговорио.

Књижевник Иван Ивањи истиче да је Степинац за злочине у НДХ знао. "Он је то у неким тренуцима на неки индиректан начин у својим проповедима помињао. Али он није искористио право које је имао да оне фратре који су били директно злочинци, који су убијали, да их екскомуницира из цркве, он је рекао: Не, то ће пред страшни суд, Господ све види", истиче Ивањи.

Јавност и историчари у Србији, али и неки у Хрватској, Степинцу замјерају што није устао довољно енергично против злочина и Анта Павелића, нарочито када је постало очигледно какви се злочини дешавају у најстрашнијем логору смрти – у Јасеновцу.

Драгољуб Живојиновић истиче да Степинац није јавно није иступао јер је сматрао да је то штетно по хрватско државно јединство.

"Он је писао писма, упозоравао, на крају и протестовао, он је сматрао и то сасвим озбиљно, да ће хрватска црква и вјерници хрватске католичке вјере бити угрожени, управо због тих екстремних злочина које су чиниле усташе и њихови савезници, јер је знао да ће се тај народ подићи против хрватске државе, а онда ће бити и против хрватске Католичке цркве", истиче Живојиновић.

Јасеновац је 1942. године посјетио Ђузепе Мазучи, секретар папског изасланика у Загребу Рамира Марконеа, а вести о злочинима стизале су и од италијанских, немачких, мађарских војника.

Јуре Кришто каже да је Степинац 1942. Павелићу упутио писмо у којем наводи да је Јасеновац најгора љага хрватске државе, и нешто што ће имати врло негативне посљедице за хрватски народ.

Насилно покатоличавање или вјерски прелази 

Насилно покатоличавање Срба, како говоре српски историчари, или вјерски прелази, како говоре хрватски. У сваком случају, то је још једно спорних питање које постављају они који сматрају да лик и дјело Алојзија Степинца нису тако свијетли.

Драгољуб Живојиновић истиче да је Степинац подржавао процесе покрштавања, "зато постоје и упутства која су слата из надбискупске канцеларије и двора". "Али он је био велики противник злочина и принуде на који се то радило, другим ријечима – начином на који се народ присиљавао да се преведе у другу вјеру. Он је сматрао да тај народ треба да буде припремљен за то, да зна шта је католичка вјера. Међутим, усташе у том погледу нису имале много ни стрпљења ни обзира према њему", истиче Драгољуб Живојиновић.

Кад се говори о вјерским прелазима често се цитира писмо које је Степинац маја 1943. послао папи Пију 12, а у којем помиње број од 240.000 нових католика. Међутим, Јуре Кришто каже да је то писмо фалсификат, само због бројке од 240.000 нових католика.

То да је био на незахвалном мјесту у незахвално вријеме, Степинцу признају и критичари и они који га бране. Ипак Алојзије Степинац никада није устао енергично против усташког режима на начин на који ће касније устати против комуниста и Тита. Славко Голдштајн се присећа занимљивог разговора који је водио са најпознатијим католичким новинаром, покојним Живком Кустићем, из којег се, каже, најбоље може видјети однос Католичке цркве према Павелићу и Титу.

"И ја сам га једанпут питао – Живко, ти си са 13-14 година за вријеме НДХ знао шта се збива, шта су ти рекли твоји вјероучитељи, а он је рекао – видиш, 1943. у Загребу на власти ти је злочинац, у шуми вођа који ће вјероватно доћи на власт ти је антихрист, то је Тито, па ти бирај, који ти је мање зло. Злочинац се може и покајати и причестити, ипак је католик, а антихрист никада", каже Голдштајн.

Енергично против Тита

У мају 1945. у Загреб улазе партизани, а Алојзије Степинац на бини мирно стоји са Владимиром Бакарићем, кога познаваоци тадашњих прилика зову конзулом Хрватске сељачке странке у Комунистичкој партији. "Тито је у говору 1945. мало након уласка партизана – сакупио је католички клер на Каптолу и одржао им подужи говор, где је рекао да би он очекивао да Католичка црква од сада буде мање зависна од Рима и више народна", наводи Јуре Кришто.

Међутим, академик Живојиновић каже да нема доказа да је Тито Степинцу предложио да оснује независну Хрватску католичку цркву. "Али када је 1945. године у јуну срео Јосипа Броза у Загребу, када су се њих двојица срели, он је био толико храбар да је Титу рекао да у будућу хрватску владу треба да уђу и позитивни усташки елементи", каже Живојиновић.

Сукоби са Титом се настављају. Степинац пише јавно писмо у којем оптужује комунисте за убиство бројних католичких свештеника. А 1945. предводи ходочашће од Загреба до светилишта Марија Бистрица, што су многи видјели као израз пркоса комунистичком режиму. Тито и Степинац се сукобљавају и због аграрне реформе, која је пријетила да Католичку цркву остави без имовине. Ипак, нешто друго је послије рата разбјеснило сада већ бројније комунисте у Хрватској.

"Југословенска Удба будно је пазила шта се догађало на Каптолу, схваћено је да је усташко злато, зуби, вилице и све оно што су повадили од недужног свијета убијеног у Јасеновцу, пренесено да се чува на Каптолу. Сачувани су дијелови усташког архива министарства спољних послова, ту су исто биле депоноване усташке заставе", каже Живојиновић.

"На крају је, наводи, дошло до тога да је усташка емиграција одлучила да у хрватску пошаље неке од својих истакнутих људи који су били проглашени за ратне злочинце, као што је био Лисак и други, и кад су све те ствари откривене онда је атмосфера у јавности постала изразито антикатоличка."

"Моја је савјест чиста"

Алојзије Степинац је ухапшен 18. септембра 1946. Оптужен је за колаборацију са усташким режимом и изведен пред суд. На суду је изговорио реченицу "Моја је савјест чиста", коју ће представници Каптола касније често цитирати. Осуђен је на 16 година затвора. Степинац је пребачен у затвор Лепоглава, гдје је, занимљиво, раније робијао и сам Јосип Броз Тито.

У Ватикану су судски процес оцијенили као монтиран, а и на Западу су били незадовољни пресудом. А послије сукоба са Стаљином 1948. године, тршћанске кризе и велике глади у земљи, Тито савезнике тражи на Западу. Из Америке стижу кредити и помоћ у храни, али и један услов – да Тито ослободи Степинца. Тако су почели преговори.

"Тито је тражио да Степинац иде из Југославије, што је Ватикан одбио, што је Степинац одбио; Тито је тражио да он буде смјештен у неки самостан где неће обављати никакве дужности, гдје ће бити обичан монах, то су одбили и Ватикан и Степинац, тако је Степинац постао мученик за цркву; он је то радио наравно по инструкацијама папе Пија XII, који је тражио да се никакви уступци не праве југословенском режиму", наводи Драгољуб Живојиновић.

На крају је одлучено да Степинац буде пребачен у кућни притвор у свој родни крај, Крашић. Степинац је умро у Крашићу 1960. године од тада неизљечиве болести, а представници Католичке цркве наглашавају да је умро јер је у затвору Лепоглава био систематски трован. Одмах послије смрти, представници Каптола покрећу иницијативу да се Алојзије Степинац прогласи блаженим, што ће се и десити 1998. године у светилишту Марија Бистрица.

Ове јесени можда ћемо из Ватикана добити одговор на питање да ли ће у католичком црквеном календару постојати Дан светог Алојзија. Више од пола вијека после смрти најпознатијег, али и најконтроверзнијег хрватског кардинала питања су иста, а одговори различити, у зависности од тога да ли долазе из Београда или из Загреба.