СФРЈ "извозила" бебе!?
Родитељи се, у тој тврдњи, ослањају на неспорну чињеницу да су прије тога многа дјеца из бивше Југославије легално усвојена у иностранству, у неким случајевима, како се показује - уз корупцију.
Када се тај механизам уходао, тврде, прешло се на обмањивање родитеља да су им дјеца умрла у породилиштима, да би онда мимо њиховог знања била продата странцима.
- Бебе из Србије су се "усладиле“ странцима, и ми смо убијеђени да је послије великог броја усвајања дјеце седамдесетих година прошлог вијека и послије тога настављен "извоз беба" - тврди Горан Филиповић, родитељ из Београда. "Послије одузимања дјеце од мајки и волшебних усвајања, наше бебе су потом почеле да нестају из породилишта. А познато је, на примјер, да у једном граду у Данској живи велики број успјешних пословних људи усвојених из наше земље".
Нови родитељи очито нису жалили новац да добију дијете баш из Србије, јер смо били познати као здрава, витална нација, још "неискварена" високим стандардом. Указују и да су, због мање понуде него потражње и доброг "квалитета“, наша дјеца у иностранству била веома скупа, преносе Новости.
Делагацију некадашње државе на сајму Свјетског конгреса о усвајању у Милану, давних година колеге из других земаља су упозориле да у усвјању дјеце из Југославије постоји комерцијализација. Тада им је указано да се у поједним државама, како би се процедура поједноставилила, "фабриковала" нахочад, чије мајке су остајале непознате и које је било најједноставније усвојити. Све се одвијало преко посредника који је исплаћивао новац, а у претходном договору са мајкама. Зато су оне криле праве податке и давале лажна имена приликом порођаја.
Да је Србија минулих деценија била "елдорадо за усвајање дјеце“, док су од овог "бизниса“ многи зарађивали, потврдио је Андерс Олсен, који већ 42 године живи у Копехагену. Родио се 1972. у Сланкамену као Срђан Милинковић. Када му је данска мајка казала да су га као тромјесечну бебу купили за 20.000 марака од Центра за социјални рад у Србији, избезумљени човјек је допутовао у Сланкамен. Упознао је праве родитеље, Душана Милинковића (88) и Софију Бошњак (63), која му је рекла да је по доласку из породилишта, насилно одведен из куће.
"Сумњам да је у то вријеме било доста продаје дјеце, као што је случај са мојим братом", рекла је Александра Милинковић (44), сестра Андерса Олсена (Срђана).
А тих давних година, новине у Данској, у којој је за неколико година било усвојено 35 малишана, покушале су економским тешкоћама у Србији објаснити зашто једини у Европи, дозвољавамо “извоз дјеце“.
"Упозорен сам да се, због правног формализма и бирократизма у поступку међународних усвојења, чак и дјеце која су рођена и налазе се у Југославији, путем посредника развио такав бизнис који је на скандалозно зао глас изнио наше "методе“ код усвајања", написао је почетком седамесетих година др Ив Недељковић, научни сарадник Института за социјалну политику СР Србије, у извјештају са свјетског конгреса о усвајању, одржаном у Милану.
И тада је била јавна тајна да су неки дански адвокати узимали добре своте новца да би спровели усвојење југословенског дјетета. Гдје је тај новац завршавао, било је тешко доказиво, али се претпостављало да су бебе из Србије куповане.
Сава и Ружица Бабић из Инђије, крзнарски радници у пензији, трагали су за својим сином Николом још од далеке 1959. године, када је нестао у београдској болници за недоношчад. Несрећна мајка је стално имала осјећај да се догодило нешто чудно са дјечаком, који је са њом провео само десетак сати у породилишту у Инђији. Године 1996. Ружицу и Саву пореметио је анонимни телефонски позив и откриће да је њихово треће дијете, за које су мислили да је мртво већ 37 година, заправо - живо.
"У то вријеме, у закону о усвојењу није било никаве ставке о страним држављанима", присјећа се Даница Петровић, пензионисана социјална радница из Ниша.
Страни држављани су 1967. године усвојили на територији СР Србије десеторо дјеце. Идуће године већ је забиљежено 13 таквих случајева, а 1969 - 24. Наредних година је тај број растао.
Почетком седамдесетих, у Зеницу, Приштину и Кулу стигла је "поруџбеница“ из Данске и Шведске за чак 230 дјеце! Тада смо постали познати извозници беба, за који се свијет све више интересовао, наводи лист.
Странци су, у међувремену, пронашли много једноставнији начин да дођу до наше дјеце, а да и не виде Југославију. Тада није била тајна да извјестан број наших радница запослених ван земље, рађао ванбрачну дјецу, а потом их “поклањао“ појединцима или организацијама и агенцијама за усвојење.
А у то вријеме, на раду у иностранству било је само из Србије око 30.000 жена. Званично, за шест мјесеци 1972. године у Западном Берлину, на подручју нашег конзулата у Штутгарту усвојено је чак 1.300 малишана, ванбрачно рођених у СР Њемачкој, гдје су њихове мајке, наше држављанке, биле привремено запослене.